Kod prelaza iz scene u scenu koji se oslanjaju na određeni element na kraju prvog kadra i na početku drugog, ovaj element može da igra različitu ulogu za svakog od njih. Gledaoci su navedeni da poveruju da je nova scena deo scene koja je već viđena, a odmah zatim postaju svesni da je to nova scena kojom se premošćuje određeni vremesnki period.
Za postizanje ovog efekta koriste se dva osnovna metoda: 1. Kadar reakcije i 2. Kontinuitet pokreta. U prvom slučaju posle date akcije očekuje se reakcija, ali je rekacija povezana sa onim što sledi na jedan drugačiji način. Na primer, u filmu „Most na reci Kvaj“, David Lean-a, vidimo scenu u kojoj Klipton (lekar) gleda naviše, u pravcu neba, teško podnoseći vrućinu. Sledeći kadar pokazuje sunce. To je subjetivni pogled lekara. Umesto da se ponovo vratimo na Kliptona, kadar se nastavlja tako što iz donje ivice kadra iznenada izroni figura Širsa (odbegli Amerikanac), koji prekrije sunce. Razbarušene kose i sa odelom u krpama, Širs je na ivici ludila. Kada krene i scena se nastavi, mi smo u drugom vremenu.
Predmer koji se ne može odmah jasno indentifikovati sve dok se ne uvede ljudska figura kao mera, može se upotrebiti za ovakvu vrstu prelaza. Mikelanđelo Antonini u filmu „La Notte“ (Noć), koristi ovakav postupak. Glavna ličnost, pisac, u svom stanu očekuje suprugu. Leži na kauču u biblioteci i gleda van kadra. Sledeći kadar pokazuje jednu apstraktnu sliku. Izgleda kao da se nalazi na zidu sobe, sve dok mala figura žene ne uđe u kadar iz donjeg levog ugla i slika promeni značenje. Apstraktna slika se otkriva kao fasada velike zgrade. Nova scena je počela.
Vizuelni šok može se pojačati pomoću „fleshy“ prelaza između scena. U filmu „Caprice“, Frank Tashlina, Doris Day i Ray Walston, tajno se sastaju na jednom pustom mestu u Alpima. Richard Harris ih promatra iz daljine i usmerava skrivenu kameru u pravcu para koji razgovara. Sada je u rezu prikazan kadar u kojem vidimo Doris Day i Ray Walstona. Ovo izgleda kao prirodni nastavak prethodne scene, njen kontinuitet, ali, bez ikakve pripreme pojavljuje se iz donjeg dela kadra figura Jack Kruchena, koja prekriva projekciono platno a slika se projektuje preko nje. Slika, zatim nestaje, a ostaje belo projekciono platno u kancelariji gde se odvija nova scena.
Pokret koji se nastavlja iz jednog kadra u drugi može da posluži kao prelaz jedne scene u drugu, čak i ako je objekat snimanja zamenjen novim. Sam pokret kamere može poslužiti kao prelaz iz jedne u drugu scenu ako se oštre promene prikriju srednjim ili krupnim planom na početku drugog kadra, pre nego što kamera otkrije pravi odnos stvari u novom kadru.
Obmana može da se izvede i pomoću dijaloga. Čovek u krupnom planu preteći kaže jednoj devojci: „Zucneš li, ode glava tvome detetu!“. Sledeći kadar počinje krupnim planom glave tog deteta koje počinje da urla. Kamera za njim švenkuje i sada vidimo kako dete urla od bola jer je nagazilo na nešto oštro na plaži u krugu porodice.
.jpg)
.jpg)
