Neruda (2016)

Čile, 1948. godina. Pesnik, komunista i senator Pablo Neruda (Luis Gnecco) postaje trn u oku vlastima i predsedniku Gabrielu Gonzalesu Vidarai (Alfredo Castro), čoveku kojem je pomogao da dođe na vlast. Ozbiljno ugnjetavanje onih koji su protiv režima, članova sindikata i štrajkača dovode do neodrživosti Nerudine kontinuirane uloge u parlamentu i teraju ga da bira između begstva i prihvatanja neizbežne zatvorske kazne. Vođen svojim saradnicima iz Komunističke partije, kao i svojom ženom, umetnicom Deliaom (Mercedes Morán), Neruda nekoliko puta pokušava da pobegne ali u tome ne uspeva, pri čemu u međuvremenu biva prinuđen da boravi u sigurnim kućama.

U međuvremenu, policijski inspektor Oscar Peluchonneau (Gael Garcia Bernal) dobija zadatak da nađe i uhapsi begunca čije ime je sada već na svim zidovima gradova, zajedno sa optužbama koje se odnose na izdaju i podrivanje trenutne vlasti. I sam Peluchonneau je prava zagonetka, prazan papir, pesma koja čeka da se napiše, pa kako njegova igra jurenja mačke i miša počinje, magični realizam natapa ovaj film, dok Oscar i, donekle, Pablo počinju da veruju da su njihove uloge u suštini fiktivne. Neruda, čije stvarno ime zapravo glasi Neftali Ricardo Reyes Basoalto i koji recituje svoje pesme specifičnim pozorišnim glasom, sumnja da je vlada pokrenula ovu potragu samo u cilju kreiranja političke predstave. Ostali ljudi koji se bave podrivanjem države, manje poznati organizatori unija i obični radnici dobijaju batine, bivaju uhapšeni i transportovani kamionima u pustinju gde mladi Pinochet (Pinoče), zapovednik zatvora, uči o svojoj ubilačkoj trgovini.

Ukoliko bi zarobili Nerudu, bila bi to međunarodna sramota: Pablo Picasso (Emilio Gutiérrez Caba) već brani ovog pesnika u svojoj zemlji. Možda žele da ga ubiju? Ili da mu dozvole da pobegne? Nerudine lične nedoumice navode jednog od njegovih telohranitelja da izjavi (ukaže na) da je on kriv za svoje sopstvene pozorišne egzibicije, a Neruda uživa u veoma opasnim bekstvima koja su napravljena kako da ponize vlasti, tako i da mu olakšaju sam taj čin. Gotovo kompulzivno, Peluchonneau čita Nerudine pesme i ono što on piše, usvajajući od njega neke lične karakteristike. Pošto je doslovno sin žene lakog morala, Peluchonneau veruje – iako uz veliki broj sumnji – da je njegov otac bio legenarni policajac sa statuom. Kao Alain Delon u filmu „Le Samurai“, i on deluje onoliko zabrinuto u pogledu ugla svetlosti, načina na koji nosi svoj šešir i stanja svoje cigarete koliko je zabrinut za pronalaženje Nerude.

Upravo je Peluchonneau taj koji pripoveda Nerudu Pabloa Larraína – koji je otrovno kritičan prema intelektualcima – levičarima i šampanjskim socijalistima za koje veruje da bi se razbežali na prve znake prave revolucije, i koji je na posletku posvećen svom predsedniku i nadređenima. Uprkos ovoj kontroli, jasno je da naracija jednim delom ima dosta tvrd detektivski stil, dok drugim delom predstavlja mrmljanje izmišljenih policajaca koji otkrivaju njegov sopstveni izmišljeni status. Ova postmoderna nepouzdanost naglašena je Larraínovim predivno inventivnim pravcem. Putovanja kolima se kotrljaju kroz film uz staromodne projekcije i iste scene koje se igraju na različitim lokacijama sa promenjenim svetlom i rezolucijom. Često postoji bogata, skoro bujna tekstura u kinematografiji Sergioa Armstronga – koja podseća na Bertoluccija kada je bio na vrhuncu svog rada – a ponegde su ekrani natopljeni bojama i podsećaju na stare fotografije koje su predugo ležale na suncu.

Larraín nas stalno podseća da je sve ovo izum, film, iako mi sve vreme pratimo Peluchonneaua dok on prati Nerudau sa istim uverenjem o nekoj vrsti nade. Čudno, ono što je počelo kao biografski film zapravo je postalo nešto što više nalikuje potrazi. Vodeći tu potragu, Bernal je izvanredan. Njegov lik inspektora je u jednom trenutku policjac koji će za nekoliko godina možda voditi eskadrone smrti, ali je on istovremeno i mali dečak prepušten istoriji, koji želi da zauzme svoje mesto u njoj. Postoji i izvesna komična lakoća kao i smrtno ozbiljna osuda čak i onda kada njegov sopstveni lik postaje sve nesigurniji u svoju sopstvenu realnost. Gnecco istovremeno ima i širinu i suptilnost. Njegov Neruda je složena i fascinantna studija karaktera, čoveka koji je mučno sujetan u pogledu svog statusa, ali istovremeno nije ubeđen u svoj sopstveni rad čak i onda kada oduševljava narod.