Jackie (2016)

Sve počinje licem – mada, više maskom nego licem, nadutim od stresa, plakanja i gubitka koji malo ljudi može zamisliti. To je delikatno, skoro rasejano lice Natalie Portman, koja igra tridesetčetvorogodišnju Jacqueline Kennedy tokom nedelje nakon ubistva svog supruga 1963. godine. Od samog početka zapanjujućeg, skoro eksperimentalnog, filma Pabloa Larraina, možete zaključiti da možete očekivati psihodramu čudne, hipnotišuće intimnosti. Treba pomenuti i orkestarsko razlivanje u muzici: mučnu mešavinu nota koje kao da su uzete iz filma „Psycho“, za koje je zaslužna Mica Levi iz Under the Skin, koja izražava naglu promenu kao temu filma bolje nego što bi iko drugi mogao.

„Jackie“ je delo o političkom periodu, nešto u čemu je Larrain, čileanski režiser, naročito dobar. Ipak, više od bilo kog Larrainovog filma, „Jackie“ predstavlja skok duboko u unutrašnju katastrofu. Pomračujući svoj rad iz filma „Black Swan“, Portmanova treperi kao jedro pri oštrom vetru. Ona je rasuta, napeta, uništena i uverljivo prkosna pred onima koji bi više voleli da se ponaša na neki drugi način. Podržana režiserom koji često postavlja svoju kameru na samo par centimetara od njenog nosa, Portmanova briljira glumom kakvom nijedna prva dama nije prikazana na ekranu (kad bolje razmislimo, ni predsednik).

Pametan scenario, koji je napisao Noah Oppenheim, osmišljen je kao ekspresionistički okvir sastavljen od nepovezanih trenutaka. Vidimo Jackie u avionu dok odleće iz Dalasa, šokiranu dok Lyndon B. Johnson polaže zakletvu u hitnim slučajevima. Gledamo je dok, kasnije te večeri, skida iskonski roze komplet i ispira krv i mozak iz svoje kose; njen prvi privatni trenutak kao udovica. Neke od ovih scena su jednostavno nepodnošljive za gledanje, ali one koje vam ostaju u pamćenju izražavaju nešto neobično za tužnu dramu: pametno razmišljanje unapred. Tu je nasleđe JFK, koje se već dovodi u pitanje, na koje se mora misliti, dok Jackie pita svoje pomoćnike o veličini sahrane Abrahama Lincolna. Ona kipeći prolazi kroz osetljivi intervju sa piscem profila (izvanredni Billy Crudup), insistirajući na potpunoj kontroli nad sadržajem: „A ja ne pušim“, kaže ona, izdišući gust oblak dima.

Nasuprot kompleksnosti Portmanove je elegantno razvijen lanac nezavršenog posla. „Mi smo samo lepi ljudi,“ pljuje Robert Kennedy (Peter Sarsgaard, jednako posvećen kao i Portmanova), besan na pomisao šta sve njegov brat nije imao vremena da postigne. U jednom od svojih najveličanstvenijih komada kao sporedni lik, John Hurt glumi irskog katoličkog sveštenika koji pokušava da vodi Jackie Kennedy kroz njene najcrnje misli, ali je i sam nesiguran. „Jackie“ vas zapanjuje veličinom, svojom epskom vizijom sahrane i tim strašnim trenutkom u kabrioletu (i sve je to renderovano do savršenog detalja i suptilnim drhtajem koji je uhvatila 16-omilimetarska kamera). Ipak, trajni uticaj filma je očaravajuće intelektualan: kao što je sam JFK pretvorio politiku u stvaranje imidža, njegova žena je nastavila njegov posao u trenutku kada niko drugi to nije mogao.