Jason Biggs govori o filmu “American Reunion”

Jason Biggs zna da će biti upamćen kao momak iz seijala “American Pie”. On je toliko dugo vezivan za taj serijal, da je prosto i prestao da misli da treba da pobegne od toga, a naročito kada je poznato da su ovi filmovi planetarni hit. Ovih dana u svetskim bioskopima je najnoviji nastavak “American Reunion”, koji ponovo okuplja celu originalnu ekipu iz prvog filma na neobičnu 13-tu godišnjicu. U ovom razgovoru Biggs govori o tom “čudnom” trenutku za okupljanje 13-ti put, pričama koje su kružile setom o tome kako su snimali “American Pie” kao deca i naravno o tome kako je njegova supruga reagovala na njegov odlazak u striptiz klub dok je bio na snimanju u Atlanti, koji zapravo i nije bio striptiz klub. Pročitaćete i sami u ovom intervjuu...

Da li je postojala mogućnost da se film snimi na pravu 10-ogodišnjicu?

JB: Da. Tu ideju su imali mnogi ljudi u različito vreme tokom prethodnih nekoliko godina, a posebno kako se približavala prava 10. godišnjica. Na žalost, to se nije dogodilo. Postoji mnogo delova ove slagalice. Jedan od preduslova je bio da se svi glumci vrate, što je očigledno bio jako ambiciozan zadatak. I generalno imalo je puno drugih stvari. Tako su se, konačno, zvezde usaglasile i okupile.

Postoji li neka priča vezana za okupljanje stare ekipe?

JB: Za većinu, kada su se John i Hayden pojavili i počeli svima da govore o toj ideji vezanoj za film o okupljanju na godišnjicu, ljudi su bili stvarno uzbuđeni. Njihova ideja je bila baš čvrsta. Ono što posebno volim vezano za ovaj film je činjenica da ona ne samo da je ponovo okupila sve poznate likove, već je tu i osećaj da su svi oni to zaista i zaslužili. Ima nekoliko likova čije uloge više liče na to kao da glume sami sebe, ali se i oni čine stvarnim. Želeli su da povrate ton i energiju koja se osećala u prvom filmu i to je delimično i uključivalo činjenicu da se svim članovima glumačke ekipe dodeli i ta dužnost. Kada su svi pročitali scenario, bilo je lako da svi prihvate rad na projektu. Tada je bilo samo pitanje logistike, termina i pregovaranja, naravno.

Jesu li Vas ubeđivali da se vratite ovom projektu i da li ste prihvatili da radite samo zato što niste imali ništa drugo sem toga?

JB: Ne, verujte mi, 1000%. Za nas, ovo je jako lična stvar. Ona je definisala mene kao glumca i na mnogo načina i kao osobu. Ovaj film je veliki deo svih naših života. A radili smo jako naporno, zato što je teško raditi nastavak. Čini mi se da smo vratili energiju prvog filma. Čini mi se da sam doprineo da se stvori nova fan grupa. Izlazio je po jedan novi film svake godine, za mlađe generacije klinaca.

U periodu između trećeg nastavka i ovog sada, jeste li se distancirali od njega.? Da li je potrebno da se distancirate da bi mu se ponovo vratili?

JB: U početku sam to osećao. Kada je izašao prvi film pomislio sam “Moram li svesno da odlučim hoću li raditi druge stvari?”, ali mogao sam da radim druge stvari, ali će mi one uvek biti izazov. Čak i da nisam uopšte radio nikakve nastavke, bio bi izazov. Možda je to zato što starim i više filozofiram o tome i verujem da sam imao sreće. Kada bi samo snimao “American Pie” filmove do kraja života, bio bih srećan čovek. Volim ovaj lik, volim ovu ulogu, ali naravno želim da radim i druge stvari. To će biti pravi izazov zato što me ljudi povezuju sa ovom franšizom i tako će uvek i da bude. Ali, spreman sam na izazove.

Postoji priča da je ekipa išla u striptiz klub Clermont Lounge u Atlanti. Da li je to tačno?

JB: Zapravo to i nije pravi striptiz klub. Kada sam kretao na snimanje obećao sam supruzi da nikako neću ići u taj klub. I šta se desilo, možda nedelju ili dve kasnije, završili smo u Clermont Lounge-u. I znate, ovo nije striptiz klub i ima i bend koji svira uživo. Pili smo i sledeće čega se sećam je da smo mi na bini, a ostali gosti su izvadili telefone i snimaju nas kako igramo. Tada sam se setio šta sam obećao supruzi. I odmah sam shvatio da moram da je nazovem i da spasim stvar. Morao sam da “ugasim” tu “vatru” što sam pre mogao.

To se nekako i uklapa u film, izađete i upadnete u nevolju kao i na filmu.

JB: Totalno. I slušajte, to je bilo i ponovno okupljanje i za sve nas. Eddie Kaye Thomas je jedan od mojih najboljih prijatelja, pa se stalno viđamo. A Chris-a Klein-a povremeno viđam. Ali, ostatak ekipe ne viđam, pa je to i za nas bilo jubilarno okupljanje. Mi se odlično slažažemo kada smo zajedno. Čak i ako nismo najbolji prijatelji van seta, sjajni smo. Ovo je prvi od četiri filma koji smo snimali na lokaciji, što je jako važno. Bilo je zanimljivo.

Ovaj film donosi nostalgiju za srednjom školom, a jeste li vi nostalgični za Vašom prošlošću?

JB: Da, a ja sam postao nostalgičan za mojim srednjoškolskim danima i nostalgičan za iskustvom koje mi je odneo serijal “American Pie”. Okružen sam ljudima sa kojim sam imao to iskustvo kao jako mlad i to nas je definisalo na mnogo načina. To je definisalo mene, moju karijeru, mene kao osobu na mnogo načina. A to delim samo sa malim brojem ljudi, sa ovom grupom ljudi. Sada smo svi sedeli i prepričavali priče iz prvog filma.

Čini se da ste postali deo mnogih srednjoškolskih iskustava. Kakve su reakcije fanova?

JB: Ne samo da vidim reakcije, već se to dešava svugde. Mogu da budem u bilo kojoj zemlji i ljudi će reći: “Ja sam Stifler u društvu”. Mnogi odrasli kažu: “Uz te filmove sam odrastao”, a ja se tada zapitam: “Čoveče, koliko sam ja to star”.