Fifty Shades of Grey (2015)

Nikada film ne može biti bolji od knjige. Razlog je vrlo jednostavan. Čitanje knjige je aktivnost kojom ljudski mozak angažuje svoje kapacitete, razvija maštu i plod imaginacije su slike događaja i ličnosti onako kako ih mozak pojedinca kreira. Nasuprot tome, ekranizacija knjige je pasivno posmatranje ličnosti i događaja na način na koji ih je video režiser sa svojom ekipom, uz odgovarajući budžet.

Sigurno niko nije očekivao da ekranizacija knjige iz trilogije koja je veoma brzo postala bestseler nadmaši knjigu. Tim pre što je snimanje filma proteklo u popriličnim problemima, počev od kastinga, preko izbora poprilično nerenomirane rediteljke pa do velikih pritisaka koji je odabrana trpela od strane autorke knjige a i od američke produkcije koja nije smela da ekranizuje sve što je Britanka čileanskog porekla smelo pomenula u knjizi, što je rezultiralo mnogobrojnim seckanjima prilikom montaže filma.
I da nije bilo ovih pomenutih pritisaka, dovoljan je pritisak činjenice da film treba da ekranizuje najprodavaniju knjigu. Mnogo veća režiserska imena popuštala su pod tim pritiskom kreiravši poprilično neubedljive ekranizacije bestselera po kojima su snimane.

Još daleke 1972. godine, poznati režiser Bernardo Bertoluči, izjavio je da njegov kontroverzni film „Poslednji tango u Parizu“ nije ništa drugo do njegova lična erotska fantazija uokvirena u jednostavnu životnu priču, čime je razbio sva nagađanja publike o skrivenoj poruci koju je film nosio. Slično Bertolučiju, autorka trilogije E. L. Džejms izjavila je da je knjige napisala da bi se zabavila ( za svoju dušu, što bismo mi rekli ), da je uzbudljivo to što je pritom zabavila još mnogo osoba na ovoj planeti i da joj je jedina ambicija bila da te knjige vidi u izlogu knjižare. Tako da nema skrivene poruke, autorka je iz svoje duše izbacila ličnu fantaziju - ljubavnu pričicu sa infantilnom konstrukcijom i sado-mazo motivima. Da nije bilo ovih zadnje pomenutih, i knjige i film bili bi štivo za tinejdžere. Knjiga naravno ne bi bila prodavana ni da opisuje emancipovanu ženu koja se ravnopravno nosi sa tajkunima u poslovnom svetu, bori u ratovima ravnopravno sa muškarcima ili nešto slično što je na ekrane došlo kao rezultat procesa emancipacije žena u poslednjih sto godina. Autorka je jednostavno pogodila pravi trenutak prezasićenosti žena „jakim ženama.“

O filmu će se verovatno naveliko pisati, uz pohvale i pokude, sve dok se trilogija ne završi. Ovaj tekst daće samo par opservacija koje su nastale kao prva impresija nakon gledanja filmske projekcije:

• Motiv i scenografija luksuza i raskoši, automobili, avioni, helikopteri, dva brata od kojih jedan biznismen a drugi vetropir, simpatije prema devojci koja ne pripada tom staležu, mogu se naći u filmu „Sabrina“ Sidnija Polaka iz 1995. godine, sa Harison Fordom i Džulijom Ormond. Ovaj film je pak rimejk istoimenog filma Vilija Vajldera iz 1954. godine gde su glavni protagonisti bili Hemfri Bogart i Odri Hepbern.
• Film „Sekretarica“ iz 2002. godine sa Džejms Spejderom i Megi Gajlenhol, donosi priču o advokatskoj pripravnici sa problemom mazohizma koja se zapošljava kod advokata koji ima sadističke tendencije. Lik advokata kog tumači Spejder preziva se Grej.
• Glavna junakinja filma radi u gvožđari, poput Dženifer Bils u filmu „Flešdens“ iz 1983. godine koja, maštajući da postane plesačica, zarađuje za život zaposlena kao varilac.
• Prva majica u kojoj se pojavljuje Dornan na platnu je tamnozelene boje, poput onog jednog modela koji nosi Mark Cukerberg, osnivač Fejsbuka. Nadalje u filmu tu majicu menja tamnoplava majica sa V-izrezom koju Dornan nosi u svim scenama u kojima se pojavljuje u majici do kraja filma.
• U prvoj seksualno eksplicitnoj sceni, i prvom krupnom planu tela protagonistikinje primećuje se da su dlačice na butinama Dakote Džonson poprilično duge. Propust kozmetičara i šminkera sa filmskog seta ili namerno, s nekim razlogom, verovatno će nekada neko odgovoriti.
• Iako u knjizi Grej koristi „BlackBerry“ u filmu Dornan koristi „iPhone“. Izgleda da u kanadskoj kompaniji nisu bili zainteresovani za ovaj film kao sredstvo marketinga, pa je tu uskočio „Apple“. Primetno je i prisustvo „Audija“.
• Kraj filma je u stilu filma „Istrebljivač“ Ridli Skota, momentalni rez nakon zatvaranja vrata lifta.

Očigledno ova savremena ljubavna pričica, u kojoj se umesto ljubavnih pisama razmenjuju e-mailovi i sms-poruke, pati od teškog nedostatka originalnosti, ali to je problem koji ima većina filmova današnjice. Do nastavka ove sage, javnost će morati da sačeka nadajući se da će drugi deo doneti sigurniju i uverljiviju glumu i veću posvećenost kontinuitetu priče.