Intervju sa Andrei Tarkovsky-m o „Solarisu“ (sa Naum Abramovim)

Abramov: Radite na filmskoj adaptaciji naučnofantastične novele „Solaris“, Stanislava Lema. Od skoro, naučnofantastični žanr je privukao mnoge vodeće reditelje. Izgleda da je to naznaka da se preko tog žanra traga za odgovorima unutrašnjih potreba savremenih gledaoca i filmskih stvaralaca zajedno sa njima. Gledaoci različitih novoa sofisticiranosti ceniće različite elemente u ovim filmovima; u nekim slučajevima filozofsku sadržinu, u drugim čisto površnu sadržinu radnje.

Zašto ste se okrenuli naučnofantastičnom žanru, da li zato što je nov za vas?

Tarkovsky: Pitanje koje ste postavili tiče se, sa jedne strane, reditelja, a sa druge gledaoca. Ali, najpre da objasnim zbog čega sam odlučio da adaptiram Lemovu novelu, „Solaris“. Bila moja prva dva filma dobra ili loša, oba su, kada se sve uzme i konačno proanalizira, o jednoj istoj stvari. Oba su o krajnjoj manifestaciji lojalnosti prema moralnom dugu, i borbi za njim, kao i veri u njega – čak i do toga da dolazi do lične krize. Oni su o ličnosti koja je naoružana ubeđenjima, ličnosti sa osećajem personalne sudbine, od koje proizilazi katastrofa neuništive ljudske duša.

Mene zanima junak koji ide do kraja uprkos svemu. Zato što samo takva osoba može da izvojeva pobedu. Dramatična forma mojih filmova služi da iskaže borbu i veličinu ljudske duše. I Ivan i Andrej čine sve što je protiv njihove bezbednosti. Prvi u fizičkom, drugi u duhovnom smislu. Obojica su u potrazi za idealnim, moralnim načinom življenja.

Što se tiče „Solarisa“, moja odluka da ga ekranizujem nije rezultat nikakve simpatije prema žanru. Glvna stvar je da je u „Solarisu“, Lem predstavio problem koji je meni blizak; problem prevazilaženja uverenja, moralnog preobražaja na putu borbe sa ograničenjima nečije sopstvene sudbine. Dubina i značenje Lemove novele nije ni najmanje vezana za naučnofantastični žanr, i ne treba vrednovati novelu samo zbog žanra. Naučnofantastični žanr samo stvara neohodne premise za vezu između moralnih problema i psihologije ljudskog uma.

Abramov: A ipak, iako ste naglasili vašu ravnodušnost prema žanru, rešavate ovaj problem koji se vas tiče u okviru žanra naučne fantastike.

Tarkovsky: Složenost adaptacije „Solarisa“ je uopšte pitanje adaptacije, a tek je drugorazredno pitanje adaptacije naučnofantastike. Dve su osnovne teme mog trenutnog rada. Prva se odnosi na principe delovanja literature uopšteno. Proza poseduje posebne karakteristike čije slike zavise od osećajnih iskustava čitaoca. I tako, bez obzira koliko detaljna ova ili ona scena bude razvijena, čitalac, prema sopstvenom iskustvu, vidi lik, baziran i osnovan prema onome kako on doživljava stvari. Čak i najdetaljniji opisi u prozi, na neki način, će prevazići umeće pisca i čitalac će ih prihvatiti subjektivno.

U bukvalnom, površnom smislu, „Rat i Mir“, pročitan je od strane hiljade ljudi; što čini hiljadu različitih knjiga kao rezultat različitih iskustava između pisca i čitaoca. U tome je garancija saradnje pri stvaranju između pisca i čitaoca. Pisac nesvesno zavisi od mašte čitoaca da vidi više i jasnije nego što je predstavljeno u površnom opisu.

To se tiče književnosti. Ali šta je sa kinematografijom? Gde u tome gledalac ima slobodu izbora? Svaki kadar, svaka scena i epizoda, bukvalno beleži akciju, pejzaže, izraze na licu junaka. I u tome je užasavajuća opasnost ne biti prihvaćen od gledaoca.

Neki tvrde da je kinematografija privlačna zato što je, zapravo, izvor egzotičnog i opšteg za gledaoca. To i nije baš istina. Ustvari, sasvim je obrnutno. Kinematografija, za razliku od književnosti, je iskustvo filmskog stvaraoca samo usnimljeno na filmskoj traci. I ako je to filmsko iskustvo zaista izraženo onda gledaoc prihvata film.

Ako reditelj prati samo površnu, leteralnu osnovu filma, na primer, scenarija, čak i u najuverljivijim, realističnim manirima, gledalac će ostati ravnodušan.

Zato, ako ste objektivno nesposobni da utičete na gledaoca sopstvenim iskustvom, kao u književnosti koju sam maločas pomenuo, i da to u osnovi ne možete da postignete, onda u kinematografiji, treba iskreno da govorite o sopstvenom iskustvu. Zato i danas, kada su i polu pismeni ljudi naučili da snimaju filmove, kinematografija ostaje umetnička forma, koju je samo šaka reditelja, zapravo, savladala, a oni se mogu nabrojati na prstima jedne ruke. Rekonstruisati književno delo kroz kadrove filma znači ispričati svoju verziju književnog izvora, služeći se sobom kao filterom.

Abramov: Gde povlačite liniju između interpretacije filmskih stvaralaca i originalnog dela? Postoji li opasnost od pretvaranja njiževnog dela do te tačke da se izgubi prvobitna stilska i vizuelna struktura?

Tarkovsky: Raditi sa naučnofantastikom zahteva prilično suptilnosti i iskrenosti, posebno ako govorite o svom viđenju. Zato je Lem tako sjajan pisac naučnofantastičnog žanra. Razumeće te na šta mislim ako pročitate „Solaris“, „Raj“ i „Povratak sa Zvezde“.

Abramov: Ogromna većina reditelja naučnofantastičnih filmova smatra neophodnim da zadivi gledaočevu maštu sa konkretnim detaljima iz svakodnevnog života na drugim planetama ili detaljima svemirskih letelica, koje uglavnom i budu centralna ideja samog filma. Mislim da je Kubrickova „Space Odyssey“ glavni krivac za to što se desilo.

Tarkovsky: Iz nekog razloga, u svim naučnofantastičnim filmovima koje sam odgledao, filmski stvaraoci prisiljavaju gledaoca da istražuju detalje materijalne strane budućnosti. I više od toga, ponekada, kao kod Kubricka, nazivaju filmove svojim predviđenjima. To je neverovatno! Ne samo zato što je „2001: A Space Odyssey“ izveštačen na toliko nivoa, čak i za stručnjake, već zato što nije ni delo umetničke vrednosti. Za pravo delo umetničke vrednosti, izveštačeno mora biti eliminisano. Ja hoću da snimim „Solaris“ na taj način da gledalac bude nesvestan bilo kakvog egzotizma. Naravno, pod tim mislim na egzotizam tehnologije.

Na primer, ako neko napravi snimak ukrcavanja putnika na troliju, koji, recimo, nikada ranije nismo videli ili o kome ništa ne znamo, onda dobijamo nešto poput scene sletanja kod Kubricka. A sa druge strane, ako bi neko snimio sletanje sa običnim trolijem, onda bi bilo sve kako treba da bude. To znači stvoriti psihološki, ne na egzotični, Kubrickovski način, već na stvarni, kroz svakodnevno okruženje preko kojeg bi se viđenje gledaoca povezalo za likovima iz filma. Zato je Kubrickov film samo beživotna šema pretenciozne istine.

Jer, dizajn je dizajn. Slika je slika. A film film. Treba znati kako „razdvojiti nebeski svod od vode“, a ne da se upuštate u stvaranje stripova.

Kinematografija je umetnička forma koja traži viši stupanj tenzije, koja može proći neshvaćeno. Nije da ja ne želim da budem neshvaćen, ali ja ne mogu, kao Spielberg, recimo, da napravim film za širu publiku – umro bih od sramote kada bih otkrio da mogu. Ako želite da doprete do šire publike, morate da snimiti filmove poput „Star Wars-a“ i „Superman-a“, koji nemaju veze sa umetnošću. To ne znači da ja tretiram publiku kao idiote, ali sigurno ne radim na tome da im udovoljim.

Filmovi:

Pozorišne predstave: