Kako ste došli na ideju za film Nedodirljivi?
Olivije Nakaš: To traje još od 2003. godine. Jedne večeri smo gledali dokumentarac A La Vie, A La Mort o neverovatnom susretu dvoje ljudi - Filip Pozo di Borgo, tetraplegičar nakon nesreće na paraglajdingu, i Abdel, mladić iz radničke porodice unajmljen da se brine o njemu. Upravo u to vreme završili smo snimanje filma Je Prefere Qu’on Reste Amis (ili Just Friends) i verovatno još nismo bili dovoljno zreli za ovakvu temu, ali dokumentarac nismo mogli da zaboravimo. Gledali smo ga nekoliko puta, a zatim, nakon filma Tellement Proches (ili So Close), osetili smo da je možda došao trenutak da poradimo na toj priči.
Eric Toledano: Omar je u tom filmu glumio lekara. Bilo je zadovoljstvo posmatrati ga kako se pretvara u glumca u Nos Jours Heureux (ili Those Happy Days) i naravno da smo želeli da nastavimo ovu avanturu sa njim. Odnos između Filipa i Abdela vratio nam se kao bumerang, kao nešto potpuno očigledno. Pokazali smo Omaru dokumentarac da vidimo hoćemo li ga zainteresovati. Kad smo videli njegovu reakciju, shvatili smo da priča sadrži sve što nam treba - neverovatnu priču, moćnu temu, veliku dozu humora i sve čemu se Olivije i ja divimo - ljudima koji u ekstremnim situacijama zadrže smisao za humor i ostanu pozitivni. Tako i nas dvojica funkcionišemo.
Nakon što je Omar pristao, što je usledilo?
O.N.: Pre početka rada na scenariju želeli smo da upoznamo tog čoveka. Filip Pozo di Borgo živi u marokanskom gradu Esauira, gde se ponovo oženio. Želeli smo da vidimo hoće li susret s njim pojačati našu želju za snimanjem filma o toj priči.
E.T.: Pronašli smo njegovu e-mail adresu na poleđini knjige koju je objavio, Le Second Souffle. Odmah nam je odgovorio i rekao da su već i drugi reditelji želeli da adaptiraju njegovu priču, da je pročitao sve scenarije, ali da bi se rado susreo s nama.
O.N.: I taj je sastanak bio sastanak odluke!
E.T.: Zbog toga što nam je rekao kraj priče, sve ono čega u dokumentarcu nema. I brojne stvari koje su nam se urezale u pamćenje. Filip nije čovek od mnogo reči, ali kad progovori, reči su mu moćne… Rekao nam je da moramo da snimimo zabavan film, jer ovo je priča kojoj treba pristupiti sa humorom. Oduševili smo se i uverili ga da hoćemo. Zatim je dodao: "Da nisam upoznao Abdela, bio bih mrtav." Taj razgovor nam je otvorio mnoštvo vrata u različitim smerovima. Na primer, kako dva nivoa francuskog društva stvaraju nova prijateljstva. Njih su dvojica žrtve - jedan fizičkog hendikepa, drugi društvenog hendikepa. I međusobno se nadopunjuju.
Da li je Filip Pozo di Borgo odmah pristao da Vam dozvoli rad na filmu Nedodirljivi?
O.N.: Na tom sastanku je saznao ko smo. Pokazali smo mu i svoje ranije filmove. Bila je to istinska razmena.
E.T.: Odmah je shvatio da ćemo mu, naravno, dozvoliti da pročita sve. Videli smo da želi da razgovara s nama… Bio je velikodušan i nastavio da komunicira s nama.
O.N.: Imao je poverenja u nas. Kad upoznate takvog čoveka, to na vama mora da ostavi trag.
E.T.: Slao nam je brojne svoje beleške uz svaku verziju scenarija. Na primer, ukazao bi nam na situacije koje su tehnički neizvodljive u njegovom stanju. Ukratko, dao je filmu oblik istinitosti, stvarnosti koja je čak luđa i smešnija nego što smo mi isprva napisali. A sve je vreme zadržao normalnost u nenormalnoj situaciji. Njegova sposobnost kojom nas je naveo da zaboravimo u kakvom je stanju bila nam je nit vodilja kroz stvaranje filma. Odveli smo Omara i Fransoa Kluzea da ga upoznaju, bio je to svojevrsni "kurs integracije".
O.N.: Fransoa je počeo da crpi inspiraciju iz njega, posmatrao je njegov govor i pokrete. Nakon tri dana jednostavno nam je rekao: "Poneću tu zastavu."
Zbog čega je za ulogu Filipa odabran baš Fransoa Kluze?
O.N.: Isprva smo tražili nekoga ko će po životnoj dobi biti suprotnost Omaru, a zatim smo saznali da mu je njegov agent dao da pročita scenario - bez našeg znanja. On je tražio sastanak s nama. I tako je krenulo!
E.T.: Kupio nas je svojim entuzijazmom. Na primer, kad je objasnio da želi da iskusi te situacije, a ne da ih odglumi… Kako smo ga bolje upoznavali, sve smo se više veselili saradnji sa njim. I veselili smo se njegovom susretu s Omarom koji, kao i on, proživljava situacije umesto da ih predstavlja. Bilo je to daleko više od onoga čemu smo se nadali.
O.N.: Fransoa je istinski intenzivan glumac. Ne možete doći na set, sesti u invalidska kolica i odglumiti disanje i patnju bez velike pripreme. Kao što je i obećao, potpuno se posvetio izazovu koji je bio pred njim.
Na platnu ne vidimo dvoje glumaca, svakoga u svojoj ulozi. Oni zaista glume zajedno, stvarajući svojevrsni dvoglavi lik. Jeste li to primetili od početka snimanja?
O.N: Iskreno, ne na samom početku. Fransoa je glumac koji se isprva drži na odstojanju. Ima intelektualni pristup i smatra da bi glavni posao trebalo da se obavi pre dolaska na set. Ali, kad smo shvatili ono što je bilo očigledno, nismo prestali da uživamo posmatrajući ih. Omar i Fransoa, svaki na svoj način, dali su sve da njihovi likovi budu stvarni i da izbegnu međusobno takmičenje.
Kako je utisak Omar ostavio na vas u poređenju sa ranijim filmovima na kojima ste sarađivali?
E.T.: Ne bismo ni počeli da snimamo film kao što je Nedodirljivi da nismo tačno znali koje glumce želimo. Dris je morao da bude potpuno uverljiv. A Omar nije prestao da nas iznenađuje. Smršao je 10 kilograma i nabildovao mišiće, a da to nismo ni tražili od njega - jednostavno, odlučio je da dečko iz radničke porodice mora da bude mršaviji nego što je on u svom životu. Kada se pojavio obrijane glave, u jednostavnoj odeći, trenerci s kapuljačom i kožnoj jakni, zapanjio sam se koliko je vešto preuzeo taj lik i učinio ga jednostavno svojim.
O.N.: I na setu nas je zadivio! Znali smo da u njemu čuči glumac. Ali tamo - stvarno nas je nokautirao.
E.T: Omar donosi dobrodušnost i prijateljstvo - a to je na setu neprocenjivo. Ima retko viđen oblik poniznosti. Snimali smo blizu srednje škole u Bondiju i ljudi su često čekali blizu seta, a on se fotografisao sa svim klincima i neprekidno bio sretan. On samog sebe ne uzima ozbiljno. Veza između njega i slave potpuno je prirodna.
Kako ste se pripremali s glumcima pre početka snimanja?
O.N.: Puno smo puta čitali dijaloge s njima. I krali od njih one retke trenutke koji bi im potpuno izmakli. Naša je metoda da napišemo scenario i zatim ga prerađujemo tokom snimanja. Nismo znali kako će Fransoa reagovati na setu, jer ne prestajemo da govorimo - čak ni tokom snimanja!
E.T.: Time pokušavamo iz glumaca da izvučemo neočekivano, nezgrapno, nepredviđeno.
O.N.: Naravno, puno se pripremamo, ali kad počne snimanje, iskušavamo ideje koje nam padnu na pamet. Nije to prijatno, čak ni za ekipu - često nas mole da barem jednom snimimo scenu onako kako je napisana!
E.T.: Ali, možemo da funkcionišemo tako jer sve pripremamo zajedno i znamo da će funkcionisati. Naiđe trenutak kad sve treba poništiti, jer se bojimo da ćemo glumcima dosaditi. Potrebna nam je posebna vrsta uzbuđenja i to je jedna od glavnih nama zajedničkih karakteristika.
Nakon filmova Nos Jours Heureux (Those Happy Days) i Tellement Proches (So Close) s mnoštvom glumaca, ovaj film se fokusira na dva lika, kao i vaš prvi film Je Prefere Qu’on Reste Amis (Just Friends). Koji vam je stil draži?
E.T.: Želimo da snimano filmove s mnoštvom glumaca, ali da se fokusiramo na svaki lik. Sviđaju nam se priče u kojima je sve umešano, poput italijanskih filmova u kojima svi govore u isti glas.
O.N.: Fobija nam je da ćemo gledaocima biti dosadni! Mnoštvo likova i priča omogućava nam da izbegnemo taj rizik.
E.T.: Zbog toga nam je za ovaj film bilo važno što su producenti uspeli da nas nateraju da izbacimo manje važne likove. I bili su u pravu. Sami smo stekli poverenje u ovu priču i u odnos ta dva lika.
O.N.: U filmu Nedodirljivi nema puno sporednih likova. Oni služe samo za nešto humora, omogućavaju razvijanje priče, ali ne skreću pažnju sa onoga što smo mislili da je od osnovne važnosti.
E.T.: Ali, naravno, morali su da postoje i moraju biti od krvi i mesa. Veliki smo dužnici glumcima koji su prihvatili nešto što nije bilo toliko očigledno: tek nekoliko dana snimanja, bez puno glume, ali to su uloge koje moraju da služe zapletu i čovečanstvu. To su An Le Ni, Klotild Mole, Odri Flouro, Gregoar Osterman i svi drugi koji su prihvatili uloge u ovom filmu i moram reći da smo stvarno imali neverovatno mnogo sreće.
Muzika takođe ima važnu ulogu u svim vašim filmovima, a posebno u ovom. Kada ste počeli da razmišljate o muzici?
O.N.: U svim fazama. Na primer, čim smo počeli da pišemo, imali smo na umu muziku Earth, Wind and Fire, na čiju muziku Dris pleše na proslavi Filipovog rođendana. O muzici razmišljamo i tokom snimanja i tokom montaže. Iskreno, tu smo pomalo neurotični. I onda nam glavobolju donesi osiguravanje autorskih prava!
E.T.: Kompozitora smo tražili na Internetu - i shvatili da Ludoviko Einaudi liči na besprekorne kompozicije kakve potpisuju Majkl Najman ili Tomas Njumen - jednog dana smo ga nazvali i zamolili da komponuje muziku za naš film. I pristao je.
Je li bilo scena od čijeg ste snimanja strepeli?
O.N.: Na setu svakog dana strepiš zbog nečega…
E.T.: Scene s kolicima koje Omar mora da namesti pre nego što Fransoa odnese do njih i postavi ga da sedi. Scene u kojima Fransoa ima "fantomske bolove" u udovima. Nismo hteli da mu dajemo uputstva, a bili smo prilično napeti. A složene su bile i scene s mnoštvom statista.
O.N.: I prvi put smo snimali trke! Bilo je ludo, ali ipak smo osećali više uzbuđenja nego stresa.
E.T.: Zapravo, mnoštvo je scena u ovom filmu kojima smo se veselili kao klinci. Na primer, kada Omar pleše na muziku Earth, Wind and Fire! Danima pre snimanja te scene, na kraju smo dana puštali tu pesmu da bi svi osetili atmosferu koju želimo da postignemo.
O.N.: A bilo je i onih izuzetnih dana dana koji bi počeli u radničkim naseljima i završili u luksuznim domovima elitnih delova grada.
E.T.: To se savršeno uklapa u ovaj naš film: selimo se iz jednog sveta u drugi, iz jednog vizuelnog carstva u drugo. U tim smo se trenucima osećali kao da smo proniknuli u srž onoga za čime smo žudeli."
Ovo je i mogućnost drugačijeg pristupa radničkim naseljima…
E.T.: Kad odete u novosagrađena naselja, te zgrade, te slike moraju da ostave utisak na vas. Ali, pazili smo da ostanemo fokusirani na svoju temu. U prvim minutima filma nismo želeli da oslikamo portret naselja na rubu grada, nego da objasnimo ko je Dris, otkuda dolazi, da naglasimo kontrast između njega i Filipa koji živi u Sen Žermen de Presu. Gledaoci su danas svesni okrutne stvarnosti. Stoga je jedan kadar dovoljan da shvate u kom smo svetu.
O.N.: Osim toga, i Omar dolazi iz novosagrađenih radničkih naselja, baš kao i Dris i mogao nam je reći šta radimo dobro, a šta ne. Bez njega, lako smo mogli da pogrešimo…
Je li film puno menjan tokom montaže?
O.N.: Kad smo videli prvu montažu - a film je montiran paralelno sa snimanjem - trebalo ga je doraditi, ali glavnina je bila gotova. Puno manje smo ga menjali u montaži nego svoje ranije filmove.
E.T.: To je zbog toga što smo na setu puno manje improvizovali. Bili smo puno fokusiraniji. A ipak, uprkos tome što je promena bilo manje, poslednja faza pisanja ipak je ona tokom montaže. Izazov je bio održati krhku ravnotežu između smeha i emocija. Montaža omogućava odabir da bi film bio koherentan. Montaža je zapravo užitak - kao slagalica dok sve ne sedne na pravo mesto.
Pošto je film zasnovan na istinitoj priči, jeste li osećali veću dozu odgovornosti?
E.T.: Jesmo, iako smo imali i veliku slobodu - nismo snimali dokumentarni film, pa nismo osećali ograničenja. Ipak, imao sam utisak da imamo moralnu odgovornost.
O.N.: Ne mislim da smo izdali Filipovu priču, iako smo neke njene delove promenili.
E.T.: Slali smo mu snimke onako kako smo snimali. Bili smo pozvani na tajno organizovanu proslavu njegovog rođendana. Tamo su bili i njegova majka, Abdel, porodica i prijatelji. Pokazali smo mu fotografije sa seta i svi su bili dirnuti. Mislim da će prvo prikazivanje filma za njega biti emocionalno snažno
FILMOGRAFIJA
Erik TOLEDANO i Olivije NAKAŠ
2011. Intouchables / Untouchable / Nedodirljivi
2009. Tellement Proches / So Close
2006. Nos Jours Heureux / Those Happy Days
2005. Je Préfère qu’On Reste Amis… / Just Friends
2002. Ces jours heureux (kratkometražni)
1999. Les petits souliers (kratkometražni)
1995. Le jour et la nuit (kratkometražni)
.jpg)
.jpg)
