Kika (1993)

Ovaj film notornog španskog ekscentrika i lidera moderne celuloidne subverzivne aktivnosti u cilju parodiranja svega svetog ili bar izveštačeno takvog, jedan je od najboljih, ako ne i najbolji dokaz ne samo za ovaj deo Almodovarovog autorskog karaktera. On je mnogo više demonstracija njegove sile, kako u pogledu razvaljivanja čuvara mostova morala, tako i u bezočnom trošenju tuđe zle sudbine, ismevanju ljudske nesavršenosti, izopačenosti, hipokrizije i mnogo čega drugog. Iznad svega, on je uspeo da se nametne kao umetnički genije koji ruši sva pravila i kanone, čak i kada za to nema ni smisla ni potrebe. Iako to često baš i nisu, Almodovarovi filmovi su prihvaćeni i ocenjeni kao revolucionarna remek-dela kojima se menja nepromenljivo. Ima onih koji se ne libe da kažu kako je Almodovar najznačajniji španski sineasta (i to ne samo po ovom pitanju) još od Luisa Bunuela.

Najzanimljivije u svemu tome i onda, pre dvanaestak godina kada je film nastao, jednako kao i danas, je upravo to što je Almodovar taj koji je prepun poroka, nesavršenosti i razloga za "umetničko ismevanje". Ali, bez obzira, on se ovde svom žestinom okomljuje na porodicu (incest), društvo (krvožedna fasciniranost medija, a posredno i čitave kulture lošim ljudima i njihovim još gorim zlodelima), žene (kao žrtve i bezdušni progonitelji)...

Almodovar je s Kikom srećan kao malo dete kome je napokon dozvoljeno da se igra. On je oblači kao ženskog Robokapa, dodaje joj motor pride i oduzima mnoge uobičajene ljudske vrline. Ona je mašina s misijom, priča je za nju sve (dobro, seks nikada nije za odbacivanje, ali se koristi vise kao moneta). Ipak, ona je na svoj uvrnuti, robotski, način i dalje ženstvena i upravo zbog toga fascinantna, bez obzira što je u suštini, kao i sam film, parodija. Što zahvaljujući Almodovarovoj viziji, što adekvatnom izvođenju Victorie Abril, Kika je uspela da osvoji jedinstven prostor u galeriji originalnih ženskih likova ovog majstora za žene i njene kopije, surogate i sva moguća frik-izdanja u suknji ili bez nje.