Otvoreni kavez (2015)

“Otvoreni kavez” je film koji je dobio ubedljivo najjače ovacije na pređašnjem festivalu Cinema City koji je održan u Novom Sadu od 29. juna do 5. jula.

Topla ljudska priča o prijateljstvu dve devojke je nešto što je posebno ganulo srpsku publiku.

Nesvakidašnja priča o dve mlade urbane devojke i empatija koju je reditelj pokazao prema izbeglicama je ono što je nedostajalo srpskom filmu u poslednjih nekoliko decenija.

“Otvoreni kavez” je rađen u koprodukciji Srbije i Nemačke, budući da je reditelj bio student u Berlinu u koji se odselio 1992. Trivia je da je dobio stipendiju za studiranje u inostranstvu i da je upisao master u Srbiji što je srpska publika sa još većim oduševljenjem prihvatila.

Ovaj film je debitantsko ostvarenje Siniše Galića, prikazano premijerno na Kustendorfu, zatim na “Cinema City” festivalu, kao i na brojnim stranim i domaćim festivalima.

Radnja filma je smeštena u savremeni Beograd u kome živi Maja, izbeglica iz Bosne koja još uvek nije uspela da se navikne skroz na život u Beogradu. Na drugom kraju Evrope, u Berlinu, mlada fotoreporterka Ana (Leni Veselman ) putuje u Srbiju da napravi reportažu o izbeglicama. Po dolasku u Srbiju saznaje da neće moći da napravi projekat koji je planirala. Preko taksiste Džekija (Nenad Okanović) upoznaje nepoverljivu mladu izbeglicu Maju (Jelena Rakočević Cekić) koja radi u obližnjem restoranu brze hrane. Maja, kao i većina omladine u Srbiji, nezadovoljna je svojim životom i sanja o odlasku u inostranstvo. Ana se sprijatelji sa Majom i počinje da tajno ostvaruje svoj projekat. Zaslepljena željom da pobegne iz Srbije, Maja ne uviđa Anine prave namere.

Ovaj film iako niskobudžetni (gotovo da je mogao da upadne pod selekciju Up to 10 000) uspeva da prikaže vrlo fotogenične delove Beograda i Srbije. Pre svega osnova filma je dobar scenario i energija između dve mlade glumice Leni i Jelene. Njih dve u filmu deluju kao Džindžer Rodžers i Fred Aster čija se harizma neprestano prepliće. Scenario, koji prvi put nije od onih filmova što su dobili “milostinju” da prikažu Srbe kao divljake sa Balkana u cilju nagrađivanja na trećerazrednim festivalima. Ovde se vidi rediteljev autorski pečat. Siniša Galić u saradnji sa Jelenom Ružić napisao je interesantnu priču inspirisanu istinitim događajem. Prikazao je Beograd u drugačijem svetlu, kadrove koje do sada nismo imali prilike da vidimo.

Odlična fotografija je nešto što filmu daje poseban šarm. Nema one tenzije i sumornosti koja je inače prikazana u filmovima o ratu i izbeglicama. Kamera prelazi nonšalantno sa sunčanog keja na pogled sa prozora i krov zgrade naglašavajući udaljenost Majinog stana od centra i zumirajući detalje u stanu i na poslu dočaravajući težak život i siromaštvo glavne junakinje. Ni jedna ni druga glumica nisu imale preterano nijansirane uloge, svedena gluma je ono što ih je karakterisalo i akcenat je stavljen na odnosu dve devojke i njihovoj sličnosti iako dolaze iz dva različita sveta.

Za humor je kao i uvek bio zadužen Nenad Okanović koji je sjajnom epizodom ekscentričnog taksiste uspeo da nasmeje publiku do suza. Maja je u filmu prikazana kao urbana devojka koja ima problem u komunikaciji sa svojim ocem (Boris Komnenić). Ona priča beogradskim akcentom, on još uvek Bosanskim, ona sluša Obojeni Program, a on nacionalističke pesme, ona govori engleski odlično, a on ne zna ni jednu reč stranog jezika. Ovim je reditelj želeo da napravi paralelu između ljudi koji su se adaptirali na nov život i prihvatili novu sredinu kao svoju, kao i onih koji ne mogu da prebole odlazak iz zemlje i koje svakodnevno muči nostalgija što ne mogu pobeći od svog identiteta.

Za njenog oca život se završio otkad je došao u Srbiju i ostao bez žene. Boris Komnenić je sjajan u ulozi karakternog oca, netipičnog za Bosanca, sumornog i depresivnog koji provodi dane zureći u televizor i tražeći utehu u alkoholu. Kada Ana pronađe Maju počinje sa njom prijateljski odnos traži da joj pokaže znamenitosti Beograda dok potajno pokušava da nađe informacije koje bi joj bile od koristi. Maja, iako nepoverljiva u početku, s obzirom da je usamljena postaje vrlo bliska sa Anom. U jednom momentu njihova veza deluje kao da će prerasti u erotsku, iako je to samo portret mladalačke čežnje koja uvek postoji između prijateljica. Maja Ani zavidi na sređenom životu, s druge strane Ana je fascinirana Majinom slobodom da ide kuda želi i radi šta želi. Jer ona kao izbeglica koja je ostala bez majke, nema identitet i ništa je ne vezuje za jedno mesto. Odatle dolazi ta metafora o ptici u otvorenom kavezu koja neće da odleti jer je ipak nešto vezuje za kavez.

Primetan je talenat mladog reditelja pre svega da dopusti glumcima slobodu u izražavanju, kao i izbegavanje zamke da se u filmovima uvek mora stajati na jednoj strani. Ovde je izbegnuta moralna osuda onih koji odlaze i onih koji ostaju u Srbiji, kraj je ostavljen kao retoričko pitanje. Mislim da je to možda i najveće postignuće filma -napraviti nepredvidiv kraj u kome publika neće biti ljuta na glavnu junakinju zbog njene odluke kao što je to bio slučaj sa nekim filmovima.

Autor: Dragica Mačkić (RemixPress)