Iako novi film pisca i režisera Petera Hedgesa The Odd Life of Timothy Green ima elemente fatastičnog i magičnog, važna je poruka koju ovaj film želi da prenese gledaocima. Kao i u klasičnim bajkama, i u ovom filmu se pojavlje neobično, natprirodno biće koje se umeša u živote ljudi, promeni ih i onda odlazi, ali u osnovi film u stvari govori o roditeljstvu i o problemima koji se javljaju prilikom odgajanja dece. Režiser u ovom intervjuu govori o tome zašto je želeo da njegov film ne bude sličan sa filmom Big Fish,Tim Burtona, kako Mary Poppins može da bude sagledana kao metafora života, i o detaljima koji su se menjali sa svakom novom verzijom scenarija.
Kada se razvijali ovu priču i smišljali scenario, da li je vaš posao bio i da odredite granice magičnog realizma i u kojoj meri će magija uticati na priču filma?
Od svih uspešnih filmova, neki su veoma uspešni, a neki su pored toga sasvim jednostavni. Pogledajte Big Fish – to je tako jednostavan film! ( lupi šakom o sto ) '' Zašto ovaj film ne može biti kao taj? '' ( smeh ) To me je naučio Ibsen, slavni norveški pisac. Ako planirate na kraju predstave da opalite iz pištolja, to morate da nagovestite mnogo ranije. Tako da je to bilo to. Sve ovo pričanje - šta je previše, šta je nedovoljno – vi ni u šta niste apsolutno sigurni, već samo krenete da radite. '' Pa mislim da smo uspeli. '' ( smeh ) John Toll, kinematograf, je sve vreme govorio kako se ubijamo oko svega toga, a stvarno nema smisla ukoliko sve ne odradimo dobro, ili ako uradimo pogrešno. Tako da me je on stalno podsećao kako je sve važno, i mi smo svi znali koliko je to važno.
Da li ste imali neku inspiraciju u već postojećim mitovima ili je Timothy Green sasvim nova vrsta fantastičnog stvorenja?
Pa, sada mi se čini da mi vi pričate priču o malom Otisu ( nije 100 % siguran da je to ime u pitanju ). Nisam znao ništa o tome. Ono što sam znao je da su me pozvali na doručak sa Ahmetom Zappom i Scottom Sandersom, i oni su počeli da mi pričaju o bračnom paru koji nije mogao da dobije dete, pa su svoju želju za detetom zapisali i stavili u kutiju, i dete je onda došlo iz zemlje, i imalo je po pet listova na nogama, oko članaka. Ja sam tada pitao, da li mogu da krenem s tom idejom i razvijem je, i oni su se složili. Postoje sigurno Judejsko- hrišćanske implikacije, neko se pojavi pa ode, tu je i Mary Poppins, ona dolazi i odlazi. Mali princ takođe dolazi i odlazi. To je stara ideja, da se neko pojavi, promeni živote ljudima sa kojima se sretne, pa nestane. I to je ono što je dobro u životu. Dođete niotkuda, odete, i to promeni nečije živote. Za mene je magija bila dozvola da napišem priču, ali na kraju sam bio više zainteresovan za magiju koju svi mi možemo da iskusimo, a to je magija koja se pokazuje u tome kako se mi ponašamo, kako živimo, kako volimo. I ako mi znamo, ako smo svesni činjenice da sve prolazi, svaki trenutak je trenutak koji se više neće vratiti i ponoviti. Ali sada sam mnogo odlutao. ( smeh ) Mislim da to nije previše interesantno publici.
Da li si nekada primetio da umanjuješ taj element magije u korist Cindy i Jima koji su učili kako da budu roditelji?
Mene zanimaju priče koje mi pomažu da usmeravam ljude u ovom pokvarenom svetu. I znam da se magične stvari dešavaju, ali mene interesuje magija koja postoji u običnim stvarima, praktična magija. Da li sam je ublažio? Hteo sam... znao sam da je Ahmetova prvobitna ideja bila da Timothy ima magične moći. Ja sam hteo da on bude malo običniji. Stvar nije u tome da li je vaše dete čarobno ili ne. Svako dete je čarobno, i posebno, i potpuno obično. Sve je to tačno. Glavna stvar je u tome kako mi podižemo dete, kako odgajamo svoju decu, kako ih civilizujemo. Ali takođe kako im se sklanjamo sa puta kako bi oni mogli da postanu ono za šta su predodređeni da postanu. Da li je moj posao kao deteta, i čak kao odrasle osobe, da lečim rane koje moji roditelji nose iz svog detinjstva? Tako mi se učinilo da mi je ta ideja sa magijom omogućila da istražim probleme i ideje i moja lična osećanja na kompletan i bogat način.
Spomenuo si da je sve počelo sa idejom koju ti je preneo Ahmet Zappa, ali kada si ti počeo da radiš na njoj, koliko se priča promenila? Da li se prva verzija značajno razlikuje od konačne?
Značajno, da. U prvoj verziji sam dosta pokušavao da prikažem priču kao nešto moguće. Proučavao sam filmove Bob Fossa kada sam počeo da pišem, zato što volim filmove kao Lenny, na primer, čija je priča tako podeljena, i njegovi intervjui takođe, za koje sam kasnije saznao da ih je snimio nakon filma, jer je mislio da je film pomalo dosadan. Tako da je on kasnije ubacio ove intervjue. Moja prva ideja je bila da je agencija za usvajanje procenila da je ovaj par komplikovan, pa su ih zaobilazili i intervjuisali sve ostale likove. To je zaparavo oslobodilo priču, i pomoglo mi je da stvarno pronađem likove, ali to je vodilo ka epizodnoj strukturi, i ma koliko da se divim filmu Big Fish, taj film je postao epizodni negde u sredini, ali stvarno mislim da je to sjajan film. Ali ja nisam želeo da to izgleda tako epizodno. Onda sam pomislio da, ako je to zaista priča Jima i Cindy, možda bi trebalo da je zadržimo u toj agenciji za usvajanje, i da oni moraju malo više da se potrude oko svega. Znao sam da će biti ljudi koji će reći da to jednostavno nije moguće, a pošto nije moguće, onda nema nikakvog značenja i smisla. A onda je došao trenutak kada sam morao da odlučim da li ću krenuti putem emocionalne istine ili da se držim bukvalne istine. Odlučio sam da, ako dete dolazi iz zemlje sa lišćem oko članaka, onda bi trebalo da krenem putem emocionalne istine.
Tako da je bilo promena. U mojim prvim razmišljanjima, Jim i Cindy su bili kao jedna ista osoba. Onda sam morao da napravim nove verzije i u njima da razvijem odnos otac-sin pomoću Big Jim Seniora, i uveo sam još dva sporedna lika koja sam pretvorio u jedan lik, i tako sam stvorio lik Cindyne sestre. Posao svakog ponovnog pisanja je da oteža likovima da dobiju ono što im treba. Vi znate da će oni da završe na kraju zajedno, a vaš posao je da im sa svakom novom verzijom otežate da ostanu zajedno. To se i desilo, i onda sam imao deo u kome mi je inspiracija bila scena iz Tender Mercies. Uveo sam bubanj koji se pojavljuje i Timothy je završio kao svirač bubnjeva u bendu. Pravu borbu sam vodio sa idejom da li je on natprirodno dete sa natprirodnim moćima, ili je samo normalno dete koje slučajno ima lišće na obe noge. I mislio sam da bi sve bilo jednostavno da je on dete sa čarobnim moćima, ali mi to nije bilo toliko interesantno kao ideja da je on normalan, ali ima nešto na sebi što bi drugi želeli da sakriju. I to mi se veoma dopalo, pošto svi mi imamo nešto na sebi što krijemo, što ne bi smo voleli drugi da saznaju. To mi postalo veoma interesantno, kao i ideja da je on samo neobično dete koje nema sve moći, ali može da učini da se neke stvari dese, i to mi je izgledalo kao odlična priča za trejler, za priču o detetu koje je u stvari veoma ranjivo, i koje je prezaštićeno zbog toga od strane roditelja. Biti ranjiv vodi ka tome da budete ismevani, da o vama misle kao o čudaku, i to onda izaziva preteranu zaštićenost od strane roditelja, što je roditeljski zločin koji se najbolje može razumeti i koji svi mi činimo.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
