The Thing (2011)

Ni nastavak, ni rimejk, već prednastavak rimejka Howard Hawksovog naučno fantatsičnog trilera iz 1951-e godine „The Thing From Another World“, prema priči “Who Goes There” (John W. Campbell Jr. iz 1938-e godine), od strane John Carpentera, 1982-e godine. E, tako stvari stoje. To Vam dođe kao tetkine sestričine bratanica njene šurakinje. Pa liči li to na nekakvu rođaku?

Na žalost po ovaj film, koji donekle uspeva da načini uspešnu nelagodnu atmosferu izolacije, ali samo donekle i na vrlo kratko, prebrzo postaje nepovezan, sam sebi uskače u grlo, ne prati sopstveni trag da bi neminovno prerastao u ono što je – potpuno neverovatan. Obzirom na prvi „gay“ original, ovde imamo seksualnu tenziju sa sposobnom (samo na papiru) ženskom protagonistkinjom, a umetnut je i smešan tekst o politici Amerikanaca i Norvežana koji, ako već morate da odgledate film, vredi poslušati i nasmejati se.

Dobra stvar je da se priča na Norveškom i da se film završava tačno scenom kojom počinje Carpenterova verzija. Za vas koji se sećate toga znate o kojoj sceni je reč, tako da znate i kako se film završava.

Ujedno, treba da vam bude i jasno o kakavom je film reč ako se koristi rečenica tipa „“Dude, we’re talking Man from Mars here!” „Dude?“ 1982-e godine? - obzirom da film nastavlja radnju Carpenterovog filma. Pored toga, film savetuju gledaocu da ne treba tri puta dnevno prati zube, da.

Od vremena Tob Hooperove verzije „Invaders from Mars“ ništa nije slično ispalo. Do sada je Hooperov rimejk držao primat glupostima, ali više nije usamljen na tronu svome.

Prethodna verzija, ona iz 1982-e godine, bila je uspešna jer je uspela da izazove osećaj paranoje. Gotovo ni jednog trena nije se znalo ko je u redu, ko je inficiran. Podsećala je priča, čak, na Agatu kristi i njen roman „10 Malih Crnaca.“ U ovoj, očigledan je očaj ekipe da izvedu nešto slično, ali bezuspešno. Očito, scenario ne nudi ništa novo; kao što do sada ni jedan prednastavak nije predstavio neku novu stranu priče. Kako nisu imali šta da nam ponude, eto njih u vasionskom brodu u jednom trenutku. Da.

Za kraj, film previše podseća na Caprenterov, sa bolnim utiskom da ipak nije. Čak je i korišćenje njegove muzike neukusno zalepljeno za scene kojima ne pripada i gde joj nije mesto. Obzirom da je radnja smeštena pre nego je pas dotrčao do drugog kampa, već smo dosta toga istog odgledali u tom kampu da, ukoliko želimo da vidimo šta se dešavalo pre njega, ne treba da gubimo 103 minuta vremena ovog filma, već je sasvim dovoljno da sebi kažemo: „A sada da vidimo šta se dešavalo pre nego je kučence dotrčalo“ i sa tim mislima da pogledamo još jednom Caprentera. Gotovo da nema nikakve razlike. Naravno, osim čitave ekipe glumaca. I reditelja.