Warcraft: The Beginning (2016)

Engleski režiser Duncan Jones imao je obećavajuć početak karijere, sa filmovima „Moon“ i „Source Code“. Da biste stekli predstavu o tome koliko razočarenje je njegov sledeći izbor, „Warcraft“, zamislite da je David Bowie, umesto da je otišao u Berlin da snimi „Heroes“, postao glavni pevač grupe Whitesnake.

Jones (koji je igrom slučaja Bowiev sin) pokušava da nam pruži nešto slično filmu „The Lord of the Rings“, samo bez onih dosadnih delova, ali upravo bez tih dosadnih delova dobijate Toma i Džerija s buzdovanima. „Warcraft“ nudi čarobnjake, divove, dvoboje, magične trikove, drobljenje lobanja, busanje u grudi i utučenom muzikom u dam-dam-dam ritmu. Ništa od toga ne znači puno, uprkos polovičnim pokušajima da se filmu doda dubina. U jednom trenutku, dok se prijateljski susret čoveka i zgodne žene orka odvija poprilično mlako, rekli smo sebi: Čekaj, je l’ to bila velika ljubavna scena?

Teška su vremena između ogromnih orka kao što je moćni, ali otvoreni Durotan (Toby Kebbell) i ljudi koje predvode kralj (Dominic Cooper) i vitez kojem najviše veruje Anduin Lothar (Travis Fimmel). Nepokolebljivi orci žele rat, ali Durotan nije baš siguran u to. Uprkos njegovom odvratnom licu, ogromnim kljovama i rukama veličine stolova za bilijar, on je voljeni muž i otac. Ipak, sipanje šerbeta na gvožđe ne deluje uverljivo: nas njegove „nežne“ scene podsećaju na reklame za tržne centre i mega markete.

Zahvaljujući posredniku u vidu žene orka (Paula Patton), koja ima slatke ženske očnjake umesto kljova i druži se s ljudima, može postojati mir između ove dve rase, ali samo ako se oni orci koji su u najvećoj meri neprijateljski nastrojeni i njihov mutni problematični čarobnjak dozovu pameti.

To je ujedno i naša najbolja pretpostavka u pogledu toga šta se dešava u filmu, iako to Jonesu (za kojeg sumnjamo, i nadamo se, da nije bio u potpunosti zadužen za ovu studijsku monstruoznost koja deluje neverovatno skupo) nije važno. U filmu se zapravo radi o neprestanoj upotrebi specijalnih efekata: s jedne strane, tu je magličasta zelena prašina koja se razbacuje svuda unaokolo, a s druge strane imamo svetleće plave magične sfere. Ratnici trče kroz portale, krećući se iz jedne dimenzije u drugu i varajući jedni druge da promene strane. Ljudskog čarobnjaka igra Ben Foster, koji pored sebe ima mladog učenika (Ben Schnetzer) kojeg možete smatrati mladim tinejdžerskim čarobnjakom bačenim u vatru kako bi se namamile neke devojke. Njegovo prisustvo je siguran znak da nećemo upasti u izopačenost sličnu onoj u filmu „Conan the Barbarian“, koja je mogla od ovog filma da napravi komediju umesto dosadne makljaže kakva jeste.

Ne, „Warcraft“ nije urnebesni nered; on se sopstvenim silama održava na nogama. Ovaj film ne pokušava ni da bude smešan, ni da se samstalno potkopava time što će nenamerno biti smešan. Pored toga, on nudi nešto više kompleksnosti od neki drugih neprekidnih akcionih filmova koji predstavljaju adaptacije video igara. Ovo je pravi film, samo nije previše dobar.