Big Hero 6 (2014)

Ovaj film je svojevrsrtan odgovor na pitanje: „Kako bi izgledali ’Osvetnici’ u Diznijevoj produkciji?” „Grad Heroja”, doduše, nema Ajronmena, Hulka, Tora ili Kapetana Ameriku, ali zato ima Hira i Bejmaksa i još nekolicinu manje bitnih likova. Ti „manje bitni likovi” nisu loše urađeni i kao sporedni likovi u filmu sasvim fino funkcionišu, ali šou ovog filma se vrti oko Hira, Bejmaksa i njihovog odnosa.

Hiro je četrnaestogodišnji genije za robotiku koji živi u San Franciskiju (kombinacija Tokija i San Franciska) kod svoje tetke, sa starijim bratom Tadašijem. Kako bi ušao u specijalnu školu koja okuplja talentovane studente zainteresovane za robotiku, među kojima je i Tadaši, Hiro pravi gomilu nanobotova kojima može da se upravlja telekinetički i mogu da se kombinuju u razno-razne oblike. Nakon što nanobotove ukrade čovek sa Kabuki maskom grad je u opasnosti, a Hiro mora da pokuša da ga zaustavi uz pomoć velikog naduvanog robota Bejmaksa. Komedija, harizma i sveukupna simpatičnost koja okružuje Bejmaksa jedan je od najvećih pluseva ovog filma, jer je, kada god su u centru pažnje Bejmaks i njegov odnos sa Hirom, ovaj film beskrajno zanimljiv i duhovit. Odnos Hira i Bejmaksa me je nekoliko puta podsetio na odnos Terminatora i Džona Konera u drugom delu „Terminatora”, gde je Džon humanizovao Terminatora razvijajući prijateljstvo sa njim. Bejmaksa nije teško humanizovati zbog njegove simpatičnosti i programirane brižnosti (Bejmaks je programiran kao medicinska ispomoć), ali svakako u druženju sa Hiroom dodatno dobija na karakteru i ima dodatnu empatiju publike. Pojedinačno, oba lika su zanimljiva i dobra, ali kao duo su fantastični i odlično funkcionišu. Što bi rekle kolege – kritičari, ima hemije između likova.

Kada počne da se gura i razvija koncepcija „Osvetnika” i kada se krene u razrešavanje glavnog zapleta, film postaje manje zanimljiv, pa na momente čak i previše usporava. Dakle, ne postaje loš, već samo manje interesantan u odnosu na postavku i delove kada se više fokusira na Hira i Bejmaksa. Ne samo zato što su ti likovi i njihov odnos, kao što sam već napomenuo, najjači elementi ovog filma, već i zbog toga što je tada fokus više na komediji, što je meni više prijalo nego kasniji akcioni momenti. Priče kao što je ova zanimljivije u postavci nego u razrešenju, jer one koji su pogledali gomilu sličnih filmova malo šta može da iznenadi i manje-više sve ide po šablonu. Mada, moram priznati da su autori pokušali da tu šablon-priču začine nekom krivinom i obrtom, tek toliko da se ništa previše ne zameri, ali imajte u vidu da u tom segmentu ovaj film ne rizikuje baš previše.

Animacija je odlična, akcione scene su odlično urađene za jednu animaciju, a čovek sa Kabuki maskom deluje jezivo dok ga gomila nanobotova nosi na talasu kroz noć San Franciskija. Sasvim solidan negativac, mada mi se čini da je mogao da bude još bolje iskorišćen. Ali animacije imaju tu granicu; ne žele da budu previše strašne i opterećujuće za decu. Šteta...

Ovo svakako nije film samo za ljubitelje Diznijevih animacija, ovo je savršen film za opuštanje uz jednu zabavnu avanturu kojoj ćete se puta navrata slatko nasmejati.

Ocena: 8/10

Autor: Nikola Bočkor (Punjeni paprikaš)