Uloga Nine Zarečne mi je promenila život!

Recite mi nešto o svojim glumačkim počecima?

Moji glumački počeci najraniji bili su još u predškolskom i večito me pratilo neko takmičenje u recitovanju, tako sam počela,a kasnije je došla „Treća polovina". To je omladinsko pozorište, vrlo aktuelno, vrlo posećeno u to vreme i predstave su bile dupke pune. Gostovali smo predstavama širom one Jugoslavije. To su neki moji počeci i tad sam se najviše „inficirala" glumom. Onda smo Riki i ja preuzeli te neke nove generacije „Treće polovine". Sa nekim malim prekidima, bilo je nekih malih nesuglasica sa nekim direktorima u Domu kulture, odnosno kasnije Niškom kulturnom centru, negde smo imali razumevanja, negde ne i sada posle toliko vremena ipak će „Treća polovina" raditi ponovo. Već 35 godina, a sada u Dečijem centru u Čairu mi smo dobili poziv da se ne prekine ta tradicija. Audicija za nove članove biće 11. oktobra, i naravno dobrodošli su i stari članovi koji su sticajem okolnosti zbog prekida rada u NKC-u takođe pravili pauzu sa nama, a 10. oktobra imaćemo nekakvu žurku, odnosno viđanje svih članova „Treće polovine", a prošlo ih je skoro oko 1000.

Da li će sada „Treća polovina" funkcionisati drugačije nego ranije ili će koncept ostati isti?

Imamo novi prostor, ali koncepcija je ostala ista. Nećemo da je menjamo jer moramo da ispoštujemo tradiciju, a to podrazumeva da ćemo raditi sa klincima, a pod klincima podrazumevam decu stariju od 13 godina, sa srednjoškolcima, studentima i radimo neke predstave koje su aktuelne i zanimaju baš tu generaciju. „Treća polovina" se baš i zove tako jer jedna polovina ide u Narodno pozorište, druga u Lutkarsko, a treća polovina je taj neki tinejdž uzrast i predstave su nam takve. „Treća polovina" nikad nije radila klasične tekstove u smislu nekih naslova koji se inače rade i po velikim kućama i zvaničnim pozorištima nego se uvek trudila da radi neke svoje autentične tekstove. Oduvek sam bila protiv da članovi „Treće polovine" igraju tetke, strine, ujne, a to su predstave iz klase Ministarke. Prosto smo želeli da mladi igraju sebe, jer mislimo da je to najadektvatnije.

Pre Narodnog, radili ste u Lutkarskom pozorištu. Da li ste uživali u tom poslu sa decom ili Vam je ipak draže da igrate u predstavama za odrasle?

Naravno da sam uživala i bila sam jako srećna jer sam iz „Treće polovine ušla u profesionalni angažman. U Pozorištu lutaka sam radila 9 godina i naravno da je to divno iskustvo raditi za mlađu publiku i još nešto što je bitno: naučila sam zanat, jer lutkarstvo je zanat. Meni je žao što mi nemamo tu praksu da ljudi rade i u Narodnom i u Lutkarskom pozorištu. Ja nikad više nisam radila u Pozorištu lutaka iako bih imala šta da pokažem, jer nema tog „mešanje" glumaca. Isto bih tako volela da vidim kolege iz Lutkarskog da kao gosti igraju neke uloge u Narodnom pozorištu, jer mislim da su jednako vredni, a gluma je gluma – bilo za decu ili odrasle.

Šta je dovelo do toga da pređete u Narodno pozorište?

Presudna je bila jedna uloga, odnosno poziv reditelja iz Skoplja, koji je slučajno mene video na jednoj predstavi, jer sam paralelno radila i Scenu Off teatar, koji postoji već tridesetak godina, tako da je on sticajem okolnosti video jednu našu premijeru i poželeo je da ja igram u njegovoj novoj predstavi „Galeb", od Čehova. Imala sam tu sreću i čast da igram ulogu Nine Zarečne, koju sve glumice priželjkuju. Ja sam ustvari kao gost počela da igram ovde, eto to je bila jedna dobra razmena. Posle toga sam upravo za tu predstavu dobila nagradu na festivalu i to je bilo presudno da ja pređem u Narodno, jer je nakon toga usledio poziv tadašnjeg upravnika da pređem za stalno.

Da li Vam je neka uloga imala poseban uticaj ili čak promenila život?

Uloga Nine Zarečne mi je promenila život – to je bila prekretnica. Naravno da sam želela da se oprobam i u ozbiljnim predstavama, još tada dođe Čehov i takva uloga i nagrada za nju. Odmah sam tada zaustavila zle jezike i na velika vrata prešla na veliku scenu! Naravno, vrlo su mi značajne i uloga Golde iz predstave „Violinista na krovu", Rozika iz predstave „Razvojni put Bore Šnajdera", uloga Isidore Dankan u istoimenoj predstavi, kao i uloge Božidarka u predstavi „Mala" i Grozdana u predstavi „Trag".

Da li trenutno radite na nekoj novoj predstavi?

Ništa se još nije krenulo, ali očekujem u toku ove sezone verovatno. Biće neke uloge sigurno, ali ne znam ništa konkretno da ti kažem. Priča se da će se na repertoar postaviti predstava „Dvanaest gnevnih žena", moguće da ću biti jedna od „gnevnih žena", ali to još ne znam sa sigurnošću.

U kojim predstavama Nišlije mogu da Vas vide u oktobru?

Trenutno igram u predstavi „Violinista na krovu", koja je na repertoaru 16. oktobra, u predstavi „Mala" – trenutno najaktuelnija predstava, čija je premijera bila aprila. To je predstava kojoj tek predstoji život, imali smo samo 4 repriza, izveli je na festivalu u Smederevu letos i to mi je jedan lep zadatak koji sam radila u poslednje vreme. U pitanju je velika uloga, jako teška, jako lepa. Ta Božidarka je jedna žena na marginama, kao što kažu, to je vrlo složena glumačka predstava i ja sam stvarno uživala. „Violinista" je sam po sebi bio izazov zato što je bio prvi mjuzikl, zato što je trebalo pevati i rađena je u klasičnom maniru – tu jesam imala tremu i pribojavala se kako će sve to da izgleda.

Kako publika reaguje na predstavu „Mala" i Vaše izvođenje?

Publika inače voli tu predstavu. Tu je sjajna ekipa glumaca, radi se o melodrami i predstava je puna emocija, a to uvek pleni i daje dobre rezultate. U Smederevu sam dobila dva aplauza na otvorenoj sceni, tako da mi je to neki pokazatelj da se dobro prima ta moja Božidarka.

Da li ste nekad odbili ulogu zato što Vam jednostavno nije odgovarala?

Kad je teška uloga, uvek je izazov uhvatiti se u koštac i to uvek prihvatam. Ja posle 31 godine rada nemam više tu nesigurnost koju sam imala na početku – svaka uloga što je teža to je bolja, jer svi zadaci koji su laki, više mi ne predstavljaju zadovoljstvo. Znam da znam i zato mi je draže da igram ono što je teže i što je kompleksnija uloga. Bilo je uloga koje sam smatrala da nisu vredne mog truda, ali dugo sam igrala uloge koje su zaista epozode, međutim i u tim ulogama može da bude izazov. Za te uloge su mi uglavnom davali kritike „sjajni medaljoni" i „biseri" – izdvajale su se i videle su se, bez obzira što su bile male uloge. Postoje uloge koje su beznačajne, koje ne nude ništa i ne isprovociraju glumca, a takve uloge sam počela da odbijam u poslednje vreme, zato što smatram da sam dugo to radila i nema više razloga da trošim svoje vreme na te stvari.

Poslednjih nekoliko meseci više ste puta nastupali u okviru urbanog kabarea „Šaputanje" i bili ste atrakcija zbog izvođenja skeča na leskovačkom sijalektu. Šta mislite o tome i kako je došlo do te saradnje?

Desio se poziv pesnikinje Biljane Stanojević i naravno, nju nikad ne bih odbila. Prosto znam da ona nosi jednu dobru energiju i dobre ideje, a ja sam uvek za dobre ideje! Naravno, ja nisam pesnikinja i nisam se bavila time, ali sam htela da budem deo toga i bilo mi je drago što me je pozvala, pogotovu što jako volim poeziju još iz perioda mojih takmičenja u recitovanju. Ja sam na taj poziv iskoristila priliku da pročitam neke pesme koje su na mene ostavile utisak, a računam da bez obzira što tamo ima veliki broj dobrih pesnika, uvek može da se čuje još neka pesma, makar u mojoj interpretaciji. Kasnije je na jednom „Šaputanju" bio gost pesnik iz Leskovca i koji je svoju poeziju pisao na dijalektu i to je meni bila inicijacija da ja kazem taj svoj monolog te Leskovčanke. To sam radila svojevremeno za jednu nišku televiziju. Riki je pisao tekstove i to su monolozi žena raznih podneblja koje pričaju na temu muško-ženskih odnosa, uopšte života, tako da je ta Leskovčanka u jednom trenutku našla ovde primenu. Onda su me zvali i nekoliko sam je puta govorila. Daleko da je to pesma, ali je u tom trenutku taj skeč bio dobro iskorišćen.

Preuzeto sa portala: niskevesti.rs