Marko Marković: Umetnici prave ajvar, a publika bira 'kvalitetan overdoz' umesto kulture

Marko Marković nije kreativno izmišljeni lik u nekom primeru ili zadatku na prijemnom ispitu. Marko Marković je mladi niški glumac, i to jedan od retkih koji nije pohađao privatnu glumačku akademiju. Završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Ljuboslava Majera i profesora Predraga Momčilovića. Glumio je u pozorištima u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Nišu. Iza sebe ima i dve filmske uloge. Jednu u filmu “Look, stranger” američke produkcije iz 2010. i filmu koji je režirao u saradnji sa niškim dramaturgom Emilom Destanijem “Crvena plima”. Glumio je i u predstavama “Veliki manevri u tjesnim ulicama”, “Mesec dana na selu”, “Borilački klub”, ali kao što to obično kod nas biva popularnost je stekao nakon reklame za “Viber – Vajber”. Razgovarali smo o krastavcima i ajvaru, pa ako vas zanima kakve to veze ima sa glumom slobodno kliknite. Jer na ovim prostorima jedno je sigurno: kultura je bazen pun govana, a budućnost je u IT sektoru…

O čemu si maštao dok si studirao? O filmu, pozorištu ili IT sektoru?
Tamo je već sve “namaštano”. Servirano hladno i bajato. A ti onda maštaš da je toplo i sveže. Krastavac je krastavac, ti maštaš da je kašikara ili pandurska palica, pa njome onda zvekneš kolegu po glavi, koji u tom trenutku mašta o telećoj čorbi, te se desi sukob između vas, zatim nastane farsa i na kraju – žurka, zabava za celu klasu… postavlja se pitanje zašto baš krastavac, e zato što je krastavac povrće i zato što je iz porodice bundeva a to je najvažnije da znaš kad uzmeš diplomu sa fakulteta. Dakle, IT sektor.

Da li su vrata pozorišta u Nišu otvorena za mlade umetnike?
Hamletovska dilema… A da li su mladi umetnici otvoreni za vrata u pozorištu? To je pitanje!? Nisu tu vrata problem, već zatvoreni mladi umetnici. Gledajte stvari iz perspektive pozorišta kao institucije. Legenda kaže da jednom došao neki mladi umetnik i dugo stajao pred tim vratima potpuno zatvoren. Tada su oni koji su ostali u instituciji, ostali tamo potpuno zarobljeni i zaboravljeni u pozorišnom bifeu. Neki pričaju da se njihove napaćene duše još uvek vrzmaju po pozorišnim kuloarima… ali to su samo glasine.

Šta bi trebalo da se uradi da bi pozorište postalo kvalitetnije?
Kvalitetno pozorište je opasno pozorište. Od te opasnosti pobegli su i izvođači i posmatrači. Ovi prvi su direktno zapalili na kvantaš, po papriku za ajvar, a ovi drugi u tvrđavu na žurku. Tu svi gube i računica je jasna. Kvalitetno pozorište – nema se vremena za ajvar i brlju, nema se para za neki kvalitetan overdoz na žurci. Em opasno em košta.

Da li publika ima tu svest da nagradi i kritikuje po zasluzi?
Šta ima tu publika da se pita? Publika gleda i sluša i na kraju aplaudira. Proceduralna stvar. A procedura je majka svakog dobro sklopljenog ugovora. Publika plati kartu, ostavlja kaput, dobije broj, pa kad se sve završi ona tapše i ode. Procedura ispoštovana. Glumac izađe na scenu, glumi, pa se pokloni na kraju. Procedura ispoštovana. Čista procedura a opet mnogo znači i jednima i drugima.

Radiš li na nekom novom filmu ili predstavi?
Radim trenutno na jednom filmu, a imam i saradnike, zatvorene mlade umetnike. Vrata nemam, ulazi se kroz prozor. Finansijska konstrukcija je gomila celuloidnih snova. Jednog jutra, ustajemo svi, uzimamo torbe, pakujemo snove, jogurt i kifle pa pravac neka vukojebina da snimamo film. Usput ćemo, naravno da nabavimo još par sitnica. “I wouldn’t have it any other way” – što bi reko Vilijam Holden.

Sa kojim problemima se suočavaju mladi stvaraoci kada krenu sa snimanjem filma?
Sa kojim problemima se ne suočavaju? Ovo nije Holivud, nije Košutnjak, a oni su ionako na groblju. Nemaš ništa a hoćeš sve. Mladi stvaraoci kao i stari, plivaju kraul po gomili govana. Ako po takvoj gomili isplivaš kraul, onda si na slobodi. Sanjari uvek isplivaju, ako su im snovi bitniji od svega. Kao i Endi Dufre iz “Šošenka”.

Kako je biti umetnik u Nišu?
Ne znam… valjda isto kao i bilo gde na planeti. Nisam siguran koliko geografija može da odredi jesi li umetnik ili nisi. Umetnik – to nekako opterećuje, i danas malo vredi. Ako imaš nasušnu potrebu za stvaranjem, stvaraj, to je bit, poenta svega, ostalo je nevažno.

Autor: Igor Aćimović (HellyCherry)