Francis Ford Coppola priča...

„Kada sam imao šesnaest ili sedamnaest, želeo sam da budem pisac. Želeo sam da budem dramski pisac. Ali sve što sam napisao, cenio sam, slabim. I sećam se da sam zaspao u suzama jer nisam imao talenat koji sam želeo da imam. Jeste li odgledali ikada „Rushmore“? Bio sam poput tog klinca.“

„Učinio sam nešto užasno svom ocu. Kada sam imao dvanaest ili trinaest godina, radio sam u Western Unionu. Napisao sam u jednom telegramu, „Dragi g. Coppola: Odlučili smo da vi napišete muziku. Molimo vas da se vratite u L.A. kako bi počeli da radite na zadatku. Iskreno vaš, Louis Lipstone.“ Zalepio sam i isporučio. A moj otac je bio tako sretan. Onda sam morao da mu kažem da sam izmislio to. Bio je izvan sebe od besa. Tada su deca bila mlaćena. Kaišem. Znam ja zašto sam to uradio: želeo sam da dobije takav telegram. Uradimo stvari iz dobre namere koje su loše.“

„Ljudi osećaju da je najgori film koji sam snimio „Jack.“ Ali do dana današnjeg, kada god dobijam pare za filmove koje sam snimio, od „Jacka“ dobijam najviše. Niko ne zna za to. Ako ljudi mrze film, mrze film. Ja sam samo želeo da sarađujem sa Robin Williamsom.“

„Nikada nisam bio bahat sa tuđim parama. Samo sa svojim. Zato što mi se moglo.“

„Deset ili petnaest godina nakon „Apocalypse Now“, bio sam u hotelu u engleskoj, i gledao sam početak filma i na kraju završio odgledavši čitav film. I nije bio toliko čudan koliko sam mislio da jeste. Na neki način, proširio je toleranciju gledalaca tokom gledanja filma.“

„Video sam kantu za otpatke, u osnovi, za bacanje filma. Snimili smo scenu sa pet kamera kada su avioni naišli i ispustili napalm. Sve si istovremeno morao da pustiš da snimaju, tako da je bilo dosta snimaka.“

„Ja više imam živu maštu nego što imam talenat. Ja smišljam ideje. I to je specifično.“

„Jednostavno se divim ljudima poput Woodya Allena, koji svake godine pišu sopstvene scenarije. To je zapanjujuće. Oduvek sam priželjkivao da mogu da uradim to.“

„Uraditi ispravno znači biti prepun – to ja mislim. Ako kuvam ručan, skuvam previše i imam gomilu stvari. Samo što sam odgledao sinoć „Cleopatru“ Cecila B. DeMilla i shvatio sam koliko je mnogo stvarnih stvari iz njenog života izostavio. Toliko toga u umetničkom filmu treba biti izrečeno sa što manje. Treba stremiti minimalizmu. Morate da gledate na stvari u okviru vaših očekivanja.“

„Kraj je bio jasan i Michael je korumpirao samoga sebe – priča gotova. Zato nisam razumeo zašto su želeli da snime još jedan nastavak „Godfather-a. Rekao sam im, „Ono što ću ja da uradim jeste da razvijem priču. Naći ću vam reditelja i ja ću biti producent.“ Pitali su kog reditelja, a ja sam im rekao, „mladi momak, Martin Scorcese.“ Rekli su da ne dolazi u obzir. On je tek počinjao.“

„Jedina stvar oko koje su se raspravljali sa mnom jeste naziv „Godfather 2.“ Uvek je bilo „Son of the Wolfman“ ili „The Wolfman Returns“ ili tako nekako. Mislili su da će biti konfuzno za publiku. Ironično je što je tek sa tim filmom započeo talas dodavanja brojeva filmovima. Započeo sam ja gomilu stvari.“

„Bio sam u svom trejleru, radio sam na dvojici ili trojici „Godfather-a“ u Njujorku, kada mi je neko zakucao na vratima. Momak koji je radio sa mnom reče da John Gotti želi da upozna g. Coppolu. Ja mu rekoh da nije moguće, u sred sam nečega. „Postoji jedna prastara priča o vampirima – ako ih pozoveš da uđu, nikada više neće izaći. Ali ako im kažeš da ne želiš da se upoznaš, onda ne mogu da uđu. Ne sme da vas poznaju.“

„Nikada nisam gledao „The Sopranos.“ Ne zanima me mafija.

„Šta može gore da bude od toga što apsolutno niko nije otišao da odgleda „Youth without Youth“?

„Nije mi nikada jasno zašto neki iz publike vole da sede i gledaju imena sa odjavne špice. Jel’ traže neke rođake?“

„Šta bi sada mogao da radim? Mogao bih nešto malo više ambicioznije. Ili manje. Bolje manje. Za mene, manje ambicioznije je više ambicioznije.“

„Svi ratni filmovi su anti-ratni filmovi tako što opisuju grozne događaje na najdublji mogući način, da se izgubi život jedne mlade osobe. Ali ja sam bio više zainteresovan da istražim ideju iz „U srcu Tame“, da društvo može da pošalje ljude da ubijaju na osnovu nekih moralnih ideala.“

„Više mi se sviđa duža verzija. Kada je prvi put pušten, trebalo je da bude holivudski ratni film, ali prvi ljudi koji su ga videli rekli su „Ovo je nadrealno.“ Malo sam se posramio i iseckali smo ga. Godinama kasnije, kada sam bio u hotelskoj sobi u Londonu, a on se prikazivao, odgledao sam ga i pomislio, „Hej, ovo nije toliko čundo.“ Shvatio sam da se tokom godina publika izmenila.“

„Bio sam iscrpljen i preplašen, ali izveštaji o mom stanju su bili izuzetno preterani. „The Godfather“ bio je podjednako naporan zato što sam imao sitnu decu i stalno sam bio na ivici da budem otpušten. Da li je umetnost vredna toga? Verovatno da jeste. Umestnost je biti otvoren slučajnostima koje ti padnu u krilo. Idealni način saradnje na projektu je da postaviš pitanje na koje nemaš odgovor. Filmska industrija je zainteresovana za filmove sa mogućnošću nastavka, takve ih traže. Ali u teoriji, svako umetničko delo je jedinstveno. Moja generacija je želela da stvara lične filmove. Felinijev film je Felinijev film, koji niko drugi nije mogao da snimi. Vino govori o zemlji iz koje potiče. Imao sam tu sreću da snimam i za druge industrije, tako da mogu da finansiram mali film za samoga sebe i ostvarim svoje snove. I to je moj cilj.“

„Youth Without Youth“ je priča o Mirčeu Eliadu, rumunskom piscu, koja me je zainteresovala. Nije bila o pajkanima koji jure nekoga. Kreće 1938. i razvija se tokom Drugog svetskog rata i kreće iz Bukurešte preko Švaajcarske, pa sve do Indije i Malte. Veliki je film ako se gleda produkcijski. Ali ja sam ga producirao kroz svoju kompaniju vina, i pozajmio koju stranu od Sofije – moje ćerke – iz njene sveske koju je imala dok je snimala „Lost in Translation“ za skromnu sumu.

„Ja sam sada reditelj amater. Ne moraju da me plaćaju da radim na filmu poput „Tetro.“ Film je čaroban medij u kome se stalno uči. To je moja nagrada. Ne snimam filmove za novac. Niti za svoju karijeru. Snimati lične filmove je uzbudljivo iskustvo – kao da se postavlja pitanje a ne znaš odgovor na njega. Kada snimiš film i kada je sve završeno, tek onda počneš da uviđaš odgovore. Želeo sam da snimi emotivne filmove i shvatio sam da ono što me čini emotivnim jesu razmišljanja o mojoj porodici, ocu i njegovom preživljavanju.“

„Pisanje je najteži deo. Volim da krenem rano ujutru kada još uvek nisam dobio neki uvredljivi telefonski poziv. Ali ključna stvar je, šta god ja napisao, samo okrenem stranu i više je ne pogledam jer znam da ću biti depresivan. Teram tako do 80 strana, onda se jednog dana opustim i pročitam. Ako po 4, 5 sati dnevno pišete, nakon nekog vremena padnete u trans i likovi krenu da pričaju i ponašaju se na način koji ne očekujete. Šetaju se kroz vašu podsvest.“

„Moj otac bio je divan muzičar, solo flautista za Toskanini (orkestar), ali je želeo da bude kompozitor i dirigent, što ga je ostavilo neispunjenim. Kasnije sam ga video kako je uspeo sebe da ostvari i dobio Oskara (za muziku „The Godfather 2“). Moj otac imao je i mlađeg brata koji je dosta toga naučio od nega i bio uspešan dirigent, kao što se desilo u filmu „Tetro.“

„Započeo sam sa temom grčke tragedije i mada je priča bila izmišljena, kao i svaki pisac, izmešao sam sopstveni život kako bi dodao malo mesa na kosti. U filmu „Tetro“ otac u jednom trenutku izjuri iz sobe i viče kako u porodici ima mesta samo za jednog genija. Samo mogu da kažem da je to bilo stvarno izrečeno. Nije meni bilo upućeno, ma šta god publika mislila, a nisam ni ja rekao. Ali je bilo rečeno.“

„Nisam imao trejler na snimanju, kao ni ostali glumci, samo smo se družili na snimanju. Ja sam vrlo ekonomičan sa statistima i pokušavam da ih iskoristim na najmaštovitiji mogući način; u sceni na ulici, recimo, imao sam samo jednog momka koji gura motor. Ako imate puno statista, imate i dosta vozača, i gomilu ovoga ili onoga, i morate da imate i veliki ručak. Kod mene imate manji ručak. Ali bolji.“

„Ako ljudi improvizuju 3, 4 sata, iscrpe se. Veliki je to posao ne biti ti. Što osnovnija improvizacija, više pogađa glumce.“

„Ko je uticao na mene... svojevremeno kada bi smo odgledali filmove Bergmana, Kurosave, pomisli bi smo kako su predivni. Sada publika gubi interesovanje za film, jer se toliko toga takmiči da im pridobije pažnju. Verujem da će se film pretvoriti u nešto poput koncerta na kojem reditelj, upravlja orkestrom poput dirigenta operom. Film može da bude interaktivan, svake noći po malo drugačiji.“

„Više ne zarađujem za život, nemam posla, ne trudim se da imam karijeru, ne trudim se da se obogatim, samo se staram da naučim. Oduvek sam se trudio, čak i kao mlađi, da snimim film prema sopstvenom scenariju i da bude više ličan. Karijera mi se strašno promenila nakon „The Godfather“, zato što je bio uspešan. U ovim godinama, radim ono što sam želeo sa 22.“

„Skoro sam završio film i došao kući i rekao da sam danas toliko toga naučio. Ako to mogu da kažem nakon 45 godina rada na filmu, to govori nešto o filmu. Zato što je film jako mlad. Tek je 100 godina star. Na žalost, posto je komercijalna industrija. Ljudi su zaradili novac sa filmom, a onda počeli da govore pionirima, „Ne eksperimentiši. Hoćemo da zaradimo novac. Nećemo da rizikujemo.“ A suštinski elemenat svake umetnosti je rizik. Probate li da odete do producenta danas i kažete da želite da snimte nešto što do sada nije urađeno; izbaciće vas, jer oni žele isti film koji funkcioniše, koji zarađuje novac. Iako će film da se promeni dosta u narednih 100 godina, biće to usporen proces jer danas niko ne voli više rizik. Jedini rizik je protraćiti život, i kada umrete, da kažete, „oh, da sam samo uradio to.“ Ja sam uradio sve što sam želeo, i nastavljam dalje.“

„Taj pojam da Metallica, ili neka druga rok grupa, moraju da budu bogate, ne mora da se desi više. Ulazimo u novo doba kada će umetnost možda biti besplatna. Možda su studenti u pravu. I treba da dovlače muziku i filmove. Ubiće me zbog ovoga što kažem. Ali ko kaže da umetnost treba da košta? A onda ko kaže da umetnici treba da zarađuju? Pre 200 godina, ako si kompozitor, jedini način da zaradiš bio je da putuješ sa orkestrom i da budeš dirigent, zato što si onda plaćen kao muzičar. Nije bilo snimaka. Nije bilo isplaćivanja nakon snimaka. Zato i kažem, pokušaj da odvojiš pojam filma od pojma zarađivanja para.“

„Scenario mora da bude kao haiku. Vrlo jasan i minimalan. Moraš da slušaš glumce zato što oni imaju sjajne ideje. Moraš da saslušaš snimatelja jer on ima sjajne ideje. Ne smeš da budeš onaj reditelj koji sam ja bio sa 18, „Ne, ne, ne, ja znam najbolje.“ To nije dobro. Donesi svoje odluke, ali saslušaj sve ostale jer film je saradnja.“

„Saveti mladima izvan i u industriji. Uvek ostavite lični pečat svom radu. I nikada nećete morati da lažete. Lažete li, samo ćete se spotaći o sebe. Uvek će vas uhvatiti u laži. Ključno je da umetnik ne laže, a najvažnije da ne laže samoga sebe.“

„Mislim da smo veoma nesigurni. Ljudi su nesigurni, ne samo mladi ljudi. Svi su nesigurni. Kažu da Barbra Streisand, kada nastupa, ima napade panike. Oseća da ne može da zapeva. Naravno, može da peva. Verujem da kada napišete nešto, kada ja napišem nešto, okrenem stranu i ne pogledam je. A opet, narednog jutra, kada je pogledaš, kažeš: „Opa, nije ovo toliko loše.“ Ali prve sekunde ti je odvratna.“

Filmografija: