Middle School: The Worst Years of My Life (2016)

Ne viđamo često filmove koji prikazuju sve godine mučenja u srednjoj školi – možda zato što bismo svi radije zaboravili te užase. Upravo zato film „Middle School: The Worst Years of My Life“ donekle deluje jedinstveno. Ne radi se ni o deci ni o tinejdžerima, već onom čudnom uzrastu koji se nalazi između njih, tj. radi se o deci koja zatežu granice svog detinjstva. U ovoj priči, koja se zasniva na knjizi Jamesa Pattersona i Chrisa Tebbettsa, granice su, zapravo, neprijatelji.

Režiran od strane Stevea Carra i adaptiran od strane Chrisa Bowmana, Hubbela Palmera i Kare Holden, „Middle School“ zamišlja svet u kojem su ustanove zle, direktori tirani, a odgovor za sve leži u pobuni. Ovaj film predstavlja zabavnu, buntovnu vrevu koja slavi kreativnost i razmišljanje „van granica“, iako se roditelji nadaju da njihova deca neće, nakon gledanja ovog filma, dobiti inspiraciju da iskopiraju detaljne šale koje su likovi izveli.

Griffin Gluck igra Rafea, sanjara i crtača koji se nikada ne odvaja od svog bloka za crtanje. Iako deluje kao dobro dete, on ima ozbiljnu averziju prema autoritetu. Prelaskom u sada već treću školu u toku ove godine, on shvata da mu je protivnik vredan dvoboja zapravo direktor opsednut knjigama. Usvajajući moto „pravila nisu za sve“ (engl. rules aren’t for everyone – R.A.F.E.), on i njegov najbolji prijatelj, Leo (Thomas Barbusca), odlučuju da na kreativan način prekrše sva pravila koja postoje.

Ključ uspeha filma „Middle School“ jeste izbor proslavljenih komičara za uloge odraslih. Lauren Grahan igra Rafeinu šarmantnu samohranu majku, koja je otprilike jedina „normalna“ odrasla osoba sa kojom se gledaoci sreću, osim Adama Pollyja, koji igra gospodina Tellera, kul razrednog starešinu koji putem hip-hopa uči decu o NAFTA-i. Međutim, pravu genijalnost možemo videti u izboru zlikovaca: Andy Daly igra uštogljenog direktora Dwighta, a Rob Riggle je Rafeov jako neprijatni budući očuh po imenu Carl. Retta igra dobrog poručnika nasuprot Dalyju, koji ima zamenika direktora u liku Idae Stricker.

Deca u filmu održavaju sopstveni nivo komedije, pa postaju miljenici publike. Rafeova neustrašiva mlađa sestra, Georgia (Alexa Nisenson), ide uporedo sa Carlom, a Barbusca nam prikazuje svoje najbolje vragolasto izdanje (ali samo ukoliko se taj performans malo ublaži). Ostali učenici se trude da budu u skladu sa stereotipima ili da prikažu neki od kapricioznih faktora.

Film „Middle School“ je svoje teme pozajmio od klasika ’80-ih godina kao što su „Ferris Bueller's Day Off“ i „The Breakfast Club“, ali prikazuje i inovativni stil putem animiranih sekvenci iz Rafeove žive mašte. Likovi na stranicama njegovog bloka za crtanje oživljavaju, čineći da njegove unutrašnje borbe postanu vizualne. Ovo je pametan način ilustracije toga koliko su ta unutrašnja previranja značajna za Rafea, iako ponekad predstavljaju digresiju u odnosu na samu priču.

Takođe postoji i iznenađujući osećaj patetike u priči koji se otkriva kako se film bliži kraju. Iako ovo predstavlja fantastičan zaplet, ipak deluje pomalo nezasluženo, a pritom film nije u potpunosti povezao sve veze sa dubljim psihološkim problemima koji stoje iza Rafeinog problematičnog ponašanja, iako mali broj dobrih odraslih osoba njegove šale vidi kao probleme.

U filmu postoji i relevantna poruka vezana za prepoznavanje i suprotstavljanje tiraniji i opresiji, i ona predstavlja dobru lekciju za bilo koji uzrast, iako je nešto opuštenije predstavljena u ovoj fantaziji o odbacivanju svih pravila. Međutim, na kraju se ispostavlja da srednja škola ipak ne mora da bude najgori period života.