La La Land (2016)

„Zašto kažeš romantično kao da je to nešto ružno?“ – Seb (Ryan Gosling), džez pijanista s dosta problema, pita baristu i glumicu u pokušaju, Miau (Emma Stone), dok stoje na parkingu iza Warner Bros-a razmatrajući svoje budućnosti. Nastavak nagrađivanog filma „Whiplash“ Damiena Chazellea je vispreno delo bogato nostalgijom i uprkos svojoj čežnji za prošlošću, „La La Land“ deluje kao pravo osveženje. Kada ste poslednji put videli originalni filmski mjuzikl, a da to nije bila neka brodvejska adaptacija?

Od samog početka, Chazelle smelo iznosi svoj slučaj, svoje zaključke i odatle samo nastavlja dalje. Saobraćajna gužva obično nije dobra stvar na početku filma – samo se setite Godardovog filma „Weekend“ ili „8 ½“ ili „Falling Down“ – međutim, ovde je to prilika za zaista uzbudljivu pesmu i koreografijuna nadvožnjaku sa četiri saobraćajne trake. Ovde, u ovoj saobraćajnoj gužvi, Seb i Mia se zamalo sreću po prvi put. Kako to obično biva u filmovima o velikim ljubavima, oni se zamalo sreću mnogo puta, pošto Mia živi svoj život pun tragikomičnih audicija i žurki na kojima svi samo žele da budu viđeni, radi u kafiću i spava ispod boginje svog domaćinstva, Ingrid Bergman. Sebovi snovi se već urušavaju pošto se njegov prvi pokušaj u džez klubu sveo na ogorčeno uzvikivanje „Izaberi!“ u samba i tapas klubu u kojem radi. On obožava džez, ali njegov puritanizam polako počinje da ga ne vodi nikuda.

Kako se njegov svirački opus sveo na to da svira samo nostalgične pop pesme iz ’80-ih na zabavama pored bazena, Seb i Mia se ponovo sreću i tako počinje romansa sa dosta plesa u Los Anđelesu koji polako tone u noć. I dok oni pevaju o tome da nema iskri, iskre polako počinju da lete unaokolo. Uokvirena godišnjim dobima – iako je glavna šala da u Los Anđelesu sva godišnja doba izgledaju isto, ova romansa prati putanju koja je paralelna sa njihovim snovima dok oni bodre jedno drugo da rastu i postanu ono što su oduvek želeli da budu. Seb dobija inspiraciju da sredi svoj život, a Mia da počne da piše svoju predstavu u kojoj će glavnu i jedinu ulogu igrati žena. Ipak, put prave ljubavi očigledno ne može biti prav, pa kako oboje počinju da polako nižu male uspehe, tako polako počinju da se kreću ka krizi.

Chazelle piše britko i duhovito, sa puno šala, uključujući i bisere o granicama ili o nostalgiji – nalik na sam film. Iako se radi o potpuno drugačijim žanrovima, Chazelleova očigledna ljubav ka filmovima i muzici čini da ovaj film malo više liči na neko Tarantinovo delo, pa se tako, umesto oružja, mešaju pesme i step igranje, kao u meksičkim duelima. Međutim, zbog sve svoje postmoderne mudrosti, „La La Land“ ima srce veliko kao ekran u Cinemascope-u. Sve se zapravo oslanja na dve glavne uloge, jer bi ovaj film bez njihovih nastupa bio prazna, upitno impresivna, vežba vrtoglavih veština i stila. Njihove pevačke i igračke veštine ni u kom trenutku ne bi zabrinule Freda Astairea, niti bi Adelle morala da nađe stalni posao, ali Ryan Gosling ima taj glas malog izgubljenog dečaka u stilu Cheta Bakera, a ni Emama Stone ne peva loše – uostalom, šta ste očekivali? Ona je glumica, on je pijanista. Chazelleova kamera je zaista odličan plesni partner, jer njih dvoje odlično izgledaju dok plešu.

Magija vrlo često preovladava u ovom filmu, pa tako postoje čitavi nizovi scena koji pričaju priču ne koristeći reči, već samo muziku i pokrete, magiju i maštu. Drugim rečima, to je džez. I što je još važnije, postoji stvarna strast i hemija među njima. Vama, kao gledaocima, je stalo do toga što su oni zajedno. Oni su baš kao oni starinski kokteli sa šampanjcem koji dijagonalno klize preko ekrana da bi vas podsetili na „dobra, stara vremena“. Kao što je „Gladijator“ obrisao svoj mač na vrlo teatralan, čak epski način, tako i „La La Land“ ponovo osmišljava holivudski filmski mjuzikl novog doba. Postoji teorija koja se često spominje, prema kojoj su se prvobitni mjuzikli pojavili na ekranima tokom velike depresije, dajući tako preko potrebnu boju i radost životu. Svetu u kojem se trenutno nalazimo, svetu terorizma i Trampovskog ludila, dobro bi došlo malo tog obojenog eskapizma, a trenutno nema boljeg filma od ovog za te potrebe.