Arrival (2016)

Mnogo toga napisano je o nedavnom talasu ličnih priča ispričanih kroz žanr horor filmova, kao što su „It Follows“, „The Witch“ i „The Babadook“, ali takođe postoji i jednako interesantan trend u naučno-fantastičnim filmovima. Tokom poslednjih nekoliko godina, videli smo da se žanr koristi ne samo da bi se ispitala moć putovanja svemir ili postapokaliptična budućnost, već se koristi i kao način da se obične ljudske priče obrade u većoj meri nego priče koje se bave futurističkim avanturama. Filmovima kao što su „Gravity“, „Interstellar“ i „The Martian“ pridružuje se ambiciozno i dirljivo ostvarenje Denisa Villeneuvea po imenu „Arrival“. Ovo je film o danu kada se univerzum zauvek promenio tako što je postao fokusiraniji na jednu jedinu priču, čak i onda kada se sama naracija istovremeno širi zahvatajući ceo svet. Ovaj film više govori o tugi, vremenu, komunikaciji i saosećanju, nego o velikim brzinama, i zapravo postavlja određena pitanja. Kako da priđemo onome što nas užasava? Zašto je važno da komuniciramo putem jezika a ne tako što ćemo reagovati? Zadnji čin filma „Arrival“ otkriva nam velike ideje života koje ne želimo da otkrivamo ovde, ali gledaoci bi trebalo da znaju da Villeneuveov nije pravljen da bi zadovoljio široku publiku kao što je to slučaj sa filmom „The Martian“ Ridleyja Scotta, koji je oduševio sve prisutne tokom svoje velike prošlogodišnje premijere. Ovo je film napravljen da simultano izaziva gledaoce, da ih dirne i podstakne da pričaju. U najvećem delu, ovaj film to i uspeva.

Amy Adams je samopouzdana i njen nastup u liku Louise ima velikog uticaja. Ona je ekspert za lingvistiku kojeg dovode onog dana kada 12 neidentifikovanih letećih objekata uđe u Zemljinu orbitu. Uprkost tome što se govori široj javnosti – što u prvo vreme i nije baš puno – svetske vlade su uspostavile prvi kontakt sa bićima koja se nalaze unutar tih letećih objekata, tj. sa bićima koja nekako izgledaju kao nejasan spoj neke više sile i oktopoda sa ogromnom rukom. Radeći sa vojskom i naučnikom po imenu Ian (Jeremy Renner), Louise nastoji da pronađe odgovor na vrlo jednostavno pitanje: šta želite? Heptapodi, kako se na kraju nazivaju, govore koristeći zvuke koji su nalik zvucima koje ispuštaju kitovi, ali Louise ubrzo shvata da je pisani jezik zapravo pravi način za komunikaciju, pa čak uspeva i da dešifruje kompleksan način pisanja ovih međuzvezdanih turista. Što se više približava mogućnosti da postavi to krucijalno pitanje na način na koji bi samo pitanje (i njegov odgovor) bili shvaćeni, nelagodnost u svetu se povećava. Da li će se zaštitnički instinkt u ljudima probuditi pre nego što lideri u oblasti nauke i jezika osmisle način da to zaustave?

I Louisin život obavijen je izvesnom tamom. Scene na početku filma prikazuju rođenje, kratak život i smrt deteta. Tokom celog filma, Adamsova uspeva da u lik Louise utka tihu, ali efikasnu emocionalnu notu koja je neophodna da bi ovaj film imao uspeha. Ovo je film koji na momente deluje previše sterilno, ali Adamsova se uvek nađe u blizini da ga spusti na zemlju. Villeneveova vizija ne obuhvata u velikoj meri CGI tehnologiju, te tako omogućuje Adamsovoj da svoj posao radi tako da se gledaoci mogu pronaći u tim scenama. Toliko toga se dešava u duši i umu ovog lika, naročito u zadnjem činu koji u sebi nosi obrte, i u kojem je Adamsova mogla da „poentira“. Ovde se zapravo radi o suptilnijem i naučno-fantastičnom filmu sa takvim unutrašnjim previranjima kakve nikada do sada nismo videli. Upravo to je dokaz uspeha filma „Arrival“ – njeno lice – a ne impresivni vanzemaljski brod/dizajn tih stvorenja – je ono što će ljudi pamtiti.

Kao što je nedavno rekao, Villeneuve razume značaj okupljanja talentovanih ljudi oko sebe. U ovom slučaju, dva najbolja glumca u ovom filmu su kinematograf Bradford Young, genije koji je snimao filmove „Selma“ i „A Most Violent Year“, i kompozitor Jóhann Jóhannsson. Jóhannssonove kompozicije ovde predstavljaju suštinski element za svaki emotivni takt u ovom filmu, definišući samu napetost u vazuduhu u prvoj polovini filma, kao i pokretačke snage u zadnjem činu. Youngov pristup je prelepo taktilan, jer koristi prirodni svet da ovu neprirodnu priču učini iskrenom. Možda nećemo u potpunosti moći da se poistovetimo sa Louisinom priom, ali možemo da razumemo sliku deteta koje trči poljem. Youngova fotografija je veoma tečna, za razliku od uzburkanih kinematografskih blokbastera na koje smo navikli u oblasti naučne fantastike. Što je najvažnije, deluje kao da je sve što je tu zapravo deo jedne vizije – kinematografija, režija, gluma, rezultat, itd. – za razliku od komercijalnih veštačkih blokbastera koje smo videli u poslednje vreme.

Uprkos svemu tome, filmu „Arrival“ nedostaje središnji deo, i to baš tamo gde može zauvek izgubiti svoje gledaoce. „Prvi kontakt“ je nesumnjivo samopouzdan, a finalne tematski suštinske scene filma su neverovatno ambiciozne – nedugo zatim tempo ovog filma se ublažava možda i više nego što bi to trebao, pa su gledaoci u mogućnosti da primete opštu sterilnost ovog filma. Bez da išta otkrije, održavanje vrednosti koju imaju šokantni obrti u finalnom činu dovodi do donošenja nekih odluka u pogledu same priče i to u toku onog dela koji nas drži prikovanima za ekran i akciju u filmu, tj. baš onda kada smo spremni da učestvujemo u njemu. Villeneuve je talentovani reditelj, ali ovom filmu nedostaje toplina koja bi mu pomogla da gađa emocionalne i filozofske aspekte u finalnim scenama. Ovako kako je sada, često nam se desilo da osetimo da se nalazimo iza barijere koju Louise koristi kada komunicira sa vanzemaljskim bićima koje je nazvala Abbott i Costello. Isto kao i ona, i mi želimo da skinemo opremu i odemo iza tog ekrana.

Imajući sve to na umu, ovo je ambiciozan i uspešan film, koji zaslužuje da ima svoju odanu publiku. Ovo je film koji svoje gledaoce tera da ponovo razmisle o tome šta je to što nas istinski čini ljudima, kao i o uticaju tuge na vreme postojanja. U najboljem slučaju, i velikim delom zahvaljujući nastupu Adamsove, ovaj film sugeriše da smo svi imali takve dane u kojima se komunikacija prekida, a strah od nepoznatog se širi. I upravo oni koji su najbolji među nama jesu oni koji će preživeti, ustati nakon pada i popraviti ono što je pokvareno.