Igla ispod praga (2016)

Igla ispod praga: putem ličnog impulsa do nominacije za Oskara

Početkom zime u naše bioskope je stigao film Igla ispod praga. Ovaj višestruko nagrađivani film koji stremi ka Oskaru delo je Ivana Marinovića, mladog crnogorskor reditelja.

Razloge za uspeh Marinovićevog prvenca možemo tražiti u njegovoj odvažnosti da u svetu savremene instant produkcije odluči da stvari učini drugačije i po svojoj volji i u njegovoj spremnosti da bude precizan, studiozan i dosledan ljupkoj jednostavnosti.

Igla ispod praga je označena kao crna komedija, međutim ne treba se ograničiti na ovu žanrovsku odrednicu jer je reč o delu iznijansiranom različitim raspoloženjima, od sete i nostalgije do gorkog humora, neodredivom baš kao i ljudska priroda o kojoj govori.

Temu životne kružnice, toliko puta otkrivanu, ali ipak večito misterioznu, Marinović predstavlja preko lokalnog verovanja u legendu da ako se stavi crna čioda ispod praga, veštica neće moći da pređe taj prag nego će da se vrti u krug dok je sveštenik ne izvede napolje.

Film govori o ljudima koji ne mogu da pređu prag i vrte se zarobljeni na svom ostrvu Luštica. Lokalni stanovnici su ironično razapeti između stremljenja ka modernom kapitalizmu i unazađenosti i sujeverja koje dosledno poštuju. Baba Milka ne može da pređe prag ka onome svetu, jer njenu sahranu sabotiraju ubeđeni da je ona veštica. Centralni zarobljenik je sveIvanštenik Petar, pomalo romantik, pomalo cinik, naslednik Čehovljevih intelektualaca zarobljenih u zaostaloj sredini i kao takav, magnet za žene. On je paradoksalno zatočen u krugu iz koga većina želi da ga izbaci jer ometa prodaju zemlje inostranim investitorima tako što odbija da proda „đedovinu“.

Ovo je film o ljudskoj složenosti i ljudskoj banalnosti. Ta dva pola ljudske prirode nisu strogo podeljena nego se prelivaju i smenjuju u junacima pa ponekad kompleksne ličnosti kao što je otac Petar padaju u banalno, zemno, groteskno, dok jednostavni na trenutke naziru obrise složenog. „I to je tako jer ljudi u sebi sadrže sve“, reći će u jednom intervjuu glavni glumac, Nikola Ristanovski.

Ne treba zanemariti estetsku stranu ovog filma. Zaneće vas prizori Bokokotorskog zaliva, iznenadiće vas precizno odabrane boje i detalji u enterijerima. Ta estetska strana nije samo dekor nego i opomena da se osvrnemo na svu onu lepotu koju zaboravljamo samo zato što nam je pred očima, da se dobro zagledamo pre nego što donesemo odluku da prodamo svoj dijamant za tuđu šaku olova.

Autor teksta: Bojana Panić (Portal Mladi)