T2 Trainspotting (2017)

Postoji nekoliko bioskopskih scena koje su legendarnije od prizora u kojem Ewan McGregor trči u ritmu pomahnitalih bubnjeva iz pesme „Lust for Life“ Iggy Popa u uvodnoj sceni filma „Trainspotting“, ili od zvuka pop slogana na majicama („Choose life“, tj. „Izaberi život“) koji se pretvorio u grub poziv na oružje članovima kontrakulture. Obe ove scene su jasno i glasno obrađene u filmu „T2 Trainspotting“, koji predstavlja dugoočekivani nastavak (ili možda nastavak kojeg smo se bojali), koji dve decenije kasnije hvata korak sa antiherojima pisca Irvinea Welsha, i nalazi ih u očajnom stanju u koje nisu dospeli toliko zbog upotrebe heroina (narkotika) koliko zbog godina starosti, oduzimanja muškosti (emaskulacije) i daška razočarenja.

Iako više nije ljuti mladić koji je nekada razarao Princess Street (Ulicu prinčeva) u Edinburgu, McGregorov Renton je u ovom filmu predstavljen dok trči na traci za trčanje, što predstavlja zloban podsetnik na minula vremena. Povučen duhovima svoje prošlosti i svojim starim opsesijama na pragu krize srednjih godina, on biva šokiran kada otkrije Spuda (Ewen Bremmer) sa glavom u plastičnoj kesi, kako čežnjivo pokušava da okonča svoje bedno postojanje. U međuvremenu, užasno ogorčeni Simon (AKA „Sick Boy“), kojeg igra Jonny Lee Miller, provodi svoje dane hraneći davne uvrede protiv svog bivšeg „najboljeg prijatelja“ koji je pobegao s njegovim plenom pre 20 godina („Isprva, to je bila prilika“, ponavlja se jedna od rečenica u filmu, „a onda je to postalo izdaja“). Što se tiče Begbiea (Robert Carlyle), dugo vreme provedeno iza rešetaka ga je otuđilo od njegovog sina tinejdžera, ostavljajući ga da se suoči sa usamljenim istinima očinstva, neznatno bojeći njegovu nasilnu sociopatiju nekom tugom i patetikom.

Lako je zaboraviti koliko su zapravo bile šokantne one scene u filmu „Trainspotting“ u kojima je prikazana intravenska upotreba heroina, kao i to koliko je bisokopski jezik horora uticao na njegove jezive vizije mrtvih beba koje puze preko plafona. Ipak, i dalje je najšokantniji spektar prvobitne ekipe ovog filma koja se ponovo okupila kako bi unovčila zakasneli nastavak, što je na izvestan način potkopalo trajno zaveštanje prvog filma. „Bolje bi bilo da ovaj film nije sranje“ bila je fraza koje se režiser Danny Boyle seća da je čuo gotovo neprestano na setu filma „T2 Trainspotting“, a koju su šaputali svi – i glumci i ekipa. Srećom, „T2“ definitivno nije „sranje“. Iako mu nedostaju vampirski zubi svog mlađeg prethodnika, ovaj film je dostojan nastavak onome što je postalo sveti original, poštujući grube ivice svog prethodnika dok stavlja sredovečno meso na nekada sirove kosti svojih čudno simpatičnih subjekata.

Oslanjajući se na Welshovu priču iz 1993. i njen nastavak iz 2002. godine po imenu „Porno“, ponovni scenarista John Hodge kuje nove pripovedačke pravce, sećajući se davnih slavnih dana bez da postane ono što Simon naziva „turista u svojoj sopstvenoj mladosti“. Priču možda vodi iznuda, prostitucija, zavisnost, pa čak i osveta u stilu „Death Wish“, ali osnovne brige ove priče predstavljaju prijateljstvo i sećanje (stalne teme kod Boylea), dok se vremenskim okvirima urednik Jon Harris poigrava kao kartama, pa stari žandari dolaze licem u lice sa novim kraljevima i kraljicama, pri čemu se kraljice javljaju u obliku zagonetne Veronikae koju igra Anjela Nedyalkova.

Pravi trijumf prvobitnog filma „Trainspotting“ predstavlja to što je on dao živopisan glas protagonistima koji bi u suprotnom na nekom drugom mestu bili otpisani kao propalice, i pretvorio u osnažene likove umesto u potlačene žrtve. Isto to važi i za nastavak, i to nije nigde više primetno nego u liku Spuda, koji postepeno postaje pravo srce ove drame, autor svoje sopstvene priče. Bremner je jednostavno sjajan u ovoj ulozi, dok njegov fizički izgled nalik na Keatona perfektno oslikava Spudov spoj krhkosti i otpornosti, pronalazeći skrivene dubine ispod odbrambeno tupave fasade. Kao i sam film, Spud može biti i urnebesan i srceparajući; želite da ga zagrlite, čak i kada je njegovo lice prekriveno bljuvotinom.

Vizuelno, „T2“ nas podseća na to da Boyle potiče iz buntovne loze britanske kinematografije koja se može pratiti unazad kroz Nicolasa Roega i Kena Russela, pa sve do klasičnih filmova Powella i Pressburgera (od kojih je potonji deda Andrewa Macdonalda, režisera filma „Trainspotting“). Kinematograf Anthony Dod Mantle strasno citira kinetički priručnik Briana Tufanoa, dok smele šeme boja u originalnim rediteljskim dizajnima Kavea Quinna proganjaju nove lokacije. Ipak, ovaj novi film zadržava izrazito modernu crtu čak i kada gleda unazad ka budućnosti. U muzici iz filma, Rick Smith iz Underworld pruža „originalnost“, koja spaja promenjene fragmente starih favorita sa novim tonovima bendova poput Young Fathers, High Contrast i Wolf Alice.

Niko ne može da zna na koji način će „T2“ prići mlađoj publici koja nije odrasla sa originalom iz 1996. godine. Malo je verovatno da će ovaj film postati neki vid Biblije za novu generaciju ljudi koji posećuju bioskope. Međutim, sa stanovišta filmskih obožavalaca u pedesetim godinama koje je „Trainspotting“ pre toliko godina poprilično potresao, dovoljno je i to što ova prilika za ponovno okupljanje nije izneverila njihova očekivanja.