Flatliners (2017)

Živimo u doba nepotrebnih rimejkova – ali novi film „Flatliners“ danskog režisera Nielsa Ardena Opleva se razlikuje po tome što je možda najnepotrebniji od svih njih.

Pojedinci mogu doći u iskušenje da ovaj novi „Flatliners“ nazovu nastavkom originala iz 1990. godine koji je režirao Joel Schumaher, pošto se Kiefer Sutherland ponovo javlja u ulozi Nelsona Wrighta, lika koji je sada postao dekan medicinskog fakulteta. Međutim, pošto to prolazi skoro u potpunosti nezapaženo, a premisa ovog filma se u velikoj meri ne razlikuje od originala, to nije razlika koju je bilo vredno praviti.

Bilo kako bilo, ovaj „Flatliners“ se takođe fokusira na grupu mladih studenata medicine koji odlučuju da se upuste u iskustva bliska smrti kako bi istražili zagrobni život. Isprva, sve ovo deluje kao da funkcioniše. Courtney Homes (Ellen Page) je prva na redu, pa iako sumnjičavi, onda kada vide da se Courtney vratila sa super memorijom (ona može da se seti svega što je ikada naučila – i to odjednom), ostali jedva čekaju da i sami to probaju. Onda kada je dovoljan broj njih okusio smrt, počinju da idu na žurke više nego ikada – ali spuštanje u realnost je brzo i opako. Nedugo zatim, svakog od njih kreću da pronalaze duhovi iz prošlosti i proganjaju ih lica ljudi koje su izdali ili izneveril. U Courtneyinom slučaju, to je njena sestra koja je stradala u saobraćajnom udesu, dok je za Marlo (Nina Dobrev) to pacijent koji je umro nakon što je ona pogrešno preračunala dozu lekova. To su oni ekstremniji slučajevi; kod drugih, kao u slučaju devojke koju je Sophia (Kiersey Clemons) osramotila u srednjoj školi, ove situacije deluju kao smešne i manje napete.

Upravo u tom trenutku ovaj film skreće sa svog puta i nikada ga ponovo ne pronalazi. Čudne stvari počinju da se dešavaju ovim likovima koji su doživeli kliničku smrt, ali nije baš jasno zašto se to dešava. Bez ikakvog upozorenja, ove vizije počinju da ih fizički napadaju. U jednom trenutku, Jamie bukvalno biva izboden, a da se nikada nije utvrdilo ko, ili šta, je to uradio. Da li su ovi likovi nekako projektovali svoje strahove u fizičke forme u stvarnom svetu? Ili pak postoji neko stvorenje nalik Pannywiseu koje može da uzme oblik njihovih najvećih strahova?

Film ne daje odgovore na ova pitanja. Zapravo, često deluje kao da je „Flatliners“ zarobljen negde između više žanrova, pa se ne zna tačno koja vrsta filma bi ovo trebalo da bude, što kao rezultat ima potpuno zbunjujuć haos od filma.