The Girl With The Dragon Tattoo (2011)

Film je zasnovan na posthumno objavljenoj kriminialnoj triler trilogiji Stieg-a Larsson-a pod nazivom "The Millennium Series." Tama “izlazi” sa ekrana kao živo biće i kao dokaz da je “The The Girl with the Dragon Tattoo” više od filma.

Kada je početkom 2010. godine, kompanija Columbia Pictures najavila svoju nameru da snima film “The Girl with the Dragon Tattoo”, mnogi su pomislili "Zašto?", a posle svega postojala je već jedna dobra adaptacija – film u švedskoj produkciji iz 2009. godine koji je režirao Niels Arden Oplev. U naslovnoj ulozi pojavila se glumica Noomi Rapace. Sada rimejk ovog filma može ponosno da se uporedi sa švedskom verzijom. Kakve god da su bile namere, ova “interpretacija” Larsson-ove priče je zaista dobra. Obe pričaju istu osnovnu priču, ali ima dovoljno razlika – neke su zanemarljive, neke veoma važne – a opet svaka od verzija može da se vrednuje na svoj način. Iako će se Oplev uvek razlikovati kao prvi, jačina Fincher-ovog fima nas podseća da prvi film ne mora uvek da bude i najbolji.

Dva ključna elementa razlikuju Fincher-ovu verziju od Oplev-ve. Prvi je estetski. Film iz 2011. godine je sniman sa većim budžetom, a preovladava “hladna” tama. Sve, od zimskog okruženja do mračnih unutrašnjih elemenata je jako kvalitetno usnimljeno. Drugi element koji razlikuje ova dva filma je način na koji su prikazani likovi na filmu. Fincher ublažava oštrinu i predstavlja nam mnogo emotivnije kompleksnije pojedince. Neki od likova u filmu iz 2009. godine su skoro kao neke karikature (takav je na primer zli sadista Bjurman).

Ako film “The Girl with the Dragon Tattoo” predstavlja Fincher-ov pogled- na ljudsku prirodu, to ga svrstava u red reditelja u kome je i David Lynch, a svi oni veruju da ljudsim društvom vlada korupcija. Upravo to leži u srcu ovog filma.

Zaillian-ov scenario je bolje prošao nego onaj koji su uradili Nikolaj Arcel & Rasmus Heisterberg. Iskreno, originalna verzija švedskih autora je od svojih 180 minuta, “izgubila” 28 minuta u tranziciji od TV mini serija do filma, pa je i to delimično razlok za trenutke diskontinuiteta. Ipak, Zaillian je gotovo najpreciznije upotrebio Larsson-ovu knjigu oduzimajući, dodajući ili menjajući ono što je potrebno. Konačan rezultat je koherentna priča, zapravo dobro razvijena misterija koja niti je ishitrena niti je previše spora. Ona nas isto tako ostavlja da čekamo neko vreme dok se dvoje likova sreće – a to se ne dešava dok ne protekne prvi sat filma. Do tog momenta, njihove priče su odvojene ne bi li se bolje pojasnile njihove uloge u celokupnoj naraciji, ali i pružio jači osećaj vezan za to ko su oni kao pojedinci. Onda kada se oni sretnu, moraju da “dele” ekran onoliko koliko je potrebno da bi se generisala nesvakidašnja povezanost.

Larsson je otvoreno priznao da je iskoristio britansku detektivsku priču kao osnovu za svoj film, a to se može i videti u samoj strukturi filma. Novinar Mikael Blomqvist (Daniel Craig) je doveden na ostrvo u severnoj Švedskoj kako bi se susreo sa penzionisanim milionerom Henrik-om Vanger-om (Christopher Plummer). Henrik bi želeo da Mikael istraži ubistvo staro 40 godina – “stari slučaj” koji ga je proganjao celog života. 1966 godine, Henrik-ova unuka od 16 godina, Harriet, je nestala i pretpostavljalo se da je ubijena. Njeno telo nikada nije pronađeno, ali nema dokaza da je ona nestala svojom voljom. Njen ubica je “prošao” neotkriven i nekažnjen, ali Henrik veruje da je krug osumnjičenih mali: njegova porodica (gomila čudaka). Nakon preuzimanja posla, Nikael angažuje asocijalnog kompjuterskog hakera, Lisbeth Salander (Rooney Mara) da bude njegov asistent. Lisbeth, čudak za tehniku i istraživanje, pokazuje da je zaista neprocenjiva kao Mikael-ov pomoćnik i interpretira tragove koji ga vode dublje u mrežu otrovnog pauka.

Centralni lik u filmu “The Girl with the Dragon Tattoo” je Mikael. On okupira većinu scena i dokazan je kao konvencionalan lik. Njega igra najpoznatiji član glumačke ekipe, proslavljeni James Bond, Daniel Craig. Ali, on nikako nije najinteresantniji pojedinac koji se vidi u ovom filmu od 158 minuta. Tu je i Lisbeth Salander, mračni ekspert za tehniku, čija je teška prošlost skrivena ispod kostima sa mnoštvom tetovaša i pirsinga. Ona je jedan od onih likova koji privlače pažnju publike. Igra je Rooney Mara, koja je predstavljena kao devojčica zarobljena u telu žene čije trenutke izliva besa je teško podneti. Ona je u isto vreme i hladna i jako krhka.

Fincher-ov film takođe uspeva da učini Mikael-a mnogo neuhvaljivijim od Lisbeth, ali on nikada ne upada u njenu senku. Ta kvazi-romantična veza koja se razvija između njih je intrigantnija i tradicionalnija nego li ona u švedskoj verziji. U filmu je njihovo emocionalno ulaganje nejednako: Mikael je prikazan kao površni lik, dok Lisbeth, možda po prvi put u svom životu otkriva osećanja.

Glumačku ekipu čine još i Christopher Plummer (Henrik), Robin Wright (kao Mikael-ov urednik u magazinu Millennium, Erika Berger), i Stellan Skarsgard (kao Henrik-ov nećak, Martin), ali i: Steven Berkoff (kao Henrik-ov advokat, Frode) i Yorick van Wageningen (kao Bjurman). Svi oni su odradili odličan posao, a Mara će nesumnjivo dobiti nominaciju za Oskara za ulogu koju je tumačila.

Ovo je redak mračni film u kome se može zaista uživati, uz puno tenzije i neizvesnosti. Oni koji su upoznati sa Larsson-ovim radom znaju da je završio dodatne dve knjige o Mikael-u i LIsbeth pre nego što je umro. Njihovi nazivi su: “The Girl who Played with Fire” i “The Girl who Kicked the Hornet's Nest”. One su obe ekranizovane u Švedskoj. Fincher bi želeo da uradi i njih. Bez obzira na sve to, ostaje nam da verujemo u moć devojke, detektivske priče i ono što nam je ovaj film prikazao.