Edge of Tomorrow (2014)

Mislili smo da ovo u novom milenijumu nećemo tako često izgovarati, ali desilo se i to čudo – najzad dobar film sa Tomom Kruzom. Ne kažemo da Kruz generalno snima loše filmove, naprotiv, čovek je i dalje sposoban da iznedri vrlo pristojna ostvarenja, makar u vizuelnom smislu, čak i kada im obično fali dosta sastojaka da bi se uzdigli na nivo solidnosti, ali „Edge of tomorrow“ je prvi Kruzov film posle dužeg vremena koji je najbliže prišao odrednici „savršen“.

Najveći problem Kruzovih filmova je generalno on sam, njegov ego i potreba da kontroliše svaki aspekt snimanja, od izbora reditelja do finalnog scenarija. Realno, može mu se, u jednom trenutku je bio najveća globalna zvezda, a i pored privatnih kontroverzi koje su vukle njegovo ime kroz blato tabloida, a koje su uključivale previše javan privatni život i sajentološke besmislice, Kruz je ostao relativno pouzdana iako ne sasvim isplativa zvezda (mada, ko je zaista otporan na finansijske metke u današnjem svetu filma). To mu je omogućilo da bude potpuno kreativno nezavistan, i da bira projekte po svom nahođenju i senzibilitetu, koji ga u poslednje vreme sve više gura u akciju i SF, a sve manje u filmove koji su ga zapravo i proslavili kao što su trileri, drame i komedije.

„Edge of tomorrow“ je akcioni SF triler koji dolazi samo godinu dana nakon filma „Oblivion“ koji ima relativno istu premisu, pošto se takođe bavi invazijom vanzemaljaca. Međutim, tamo gde je „Oblivion“ patio od nedopečenog scenarija i nepotrebne sentimentalnosti, iako vizuelno vrlo raskošan, „Edge of tomorrow“ je zapušio one rupe koje takvim filmovima generalno nedostaju. Snimljen po popularnom japanskom romanu i kasnije mangi „All you need is kill“ film prati oficira po imenu Kejdž koji igrom slučaja biva primoran da se nađe u prvim redovima borbe protiv vanzemaljaca koji su okupirali planetu i to u akciji finalne invazije koja podseća na normandijsko iskrcavanje. Kukavički i generalno nepatriotski raspoloženi Kejdž gine relativno brzo po stupanju na ukletu plažu koja predstavlja poprište epske bitke, međutim istog momenta se budi shvativši da se dan u kome će poginuti na toj plaži resetovao i počeo ispočetka. Proživljavajući jedan te isti dan iznova i iznova Kejdž polako, ali sigurno počinje da razumeva zašto mu se to dešava i kako bi vanzemaljci mogli da se pobede i šta im je slaba tačka. Od kukavičkog oficirčića on, neprestanim vraćanjem, postaje obučeni vojnik koji sazreva kao čovek ogrnuvši se i nekim ljudskim kvalitetima. U borbi za saznanje kako da izađe iz vremenskog limba i porazi vanzemljce pridružuje mu se Rita (Emili Blant) koja je i sama doživljavala ponavljanje dana i zna kroz šta Kejdž prolazi.

Iako zvuči kao SF verzija kultnog filma „Dan mrmota„, „Edge of tomorrow“ zapravo uzima istu premisu, ali je nadograđuje do neslućenih razmera. Iako je izvesna repeticija očekivana s obzirom na to da se radi o ponavljanju istog dana, reditelj i scenaristi uspevaju da film učine dovoljno raznovrsnim i da ugrade u njega različite narativne proseke koji ga čine dovoljno razuđenim. Umesto da ponavlja jednu scenu bezbroj puta, Kejdž menja scenarija svog dana, pokušavajući različite akcije i kombinacije, što i sam film čini dinamičnim, nepredvidljivim i na momente napetim i neizvesnim. Iako sve u jednom momentu podseća na video igricu u kojoj kada pogineš krećeš ispočetka pokušavajući da na mestu gde si poginuo uradiš nešto novo i drugačije, ipak dinamika radnje vas ne ostavlja da mnogo kontemplirate o tome već vas tera kroz film zadivljujućom brzinom, preciznošću i umešnošću. Sam vizuelni izgled filma je druga priča. Bitke između ljudi i vanzemljaca na plaži deluju toliko autentično da takva scena nije viđena od „Spasavanja redova Rajana“, a militarni egzoskeleti koje vojnici nose na svojim telima dodaju dašak autentičnosti ovom ostvarenju u kome su specijalni efekti gotovo nevidljivi. Tom Kruz još jednom dokazuje da i pored balasta koje njegovo ime u javnosti nosi može da vodi film zatvorenih očiju. Šta god o njemu mislili on poseduje neku urođenu prirodnost i harizmu koja ga, čak i kad ne glumi ništa više do samoga sebe, samouvereno vodi kroz bilo koje ostvarenje. Međutim, ako želi da napravi neki zaokret u karijeri koja malo stagnira, trebalo bi da razmisli o povratku u filmove gde neće biti glavna zvezda i u žanrove koji su blisku senzibilitetu filmova kao što su „Džeri Megvajer“ ili „Nekoliko dobrih ljudi“. Ovaj akcioni SF trend je očigledno pokušaj da se Kruz umili pre svega azijskom i ruskom tržištu gde je otkrivena nova zlatna filmska žica, a nauštrb potencijala koje bi njegovo prisustvo moglo da donese u nekom filmu neopterećenom lošim marketingom i specijalnim efektima. Emili Blant, kao druga violina ovog filma, drži sasvim pristojnu težinu ulogom opakog i beskompromisnog ratnika.

Ako se nešto ovom filmu može zameriti, onda je to njegov kraj. Nismo skloni tome da ga odamo, ali generalno svaki posvećeni filmofil osetiće da kraj nekako neprirodno paše uz ostatak filma, i da bi neka drugačija postavka dala filmu drugačiju notu i utisak. Takođe, neki delovi scenarija deluju klišeizirano, pogotovo oni koji pokušavaju da nas ubede da kada god vanzemaljci napadnu Zemlju, postoji jedan centar njihove moći i snage koji, ako se uništi, celu inveziju baca u besmislicu. Ali i pored toga, film obiluje zanimljivim, napetim, na momente duhovitim momentima koji ga čine idealnom letnjom poslasticom. Da li će zavrediti popularnost koju zaslužuje svojim pristupom i ozbiljnošću, ostaje da se vidi, pošto je prošlogodišnji „Oblivion“ okrnjio njegove potencijale da bude vizija nečeg novog i neviđenog.

Autor: Slobodan Novokmet (Helly Chery)