The Platform (El hoyo) (2019)

Na prvi pogled, ovaj španski film reditelja Galdera Gaztelu-Urrutia deluje kao još jedan osavremenjeni derivat „Kocke“, s obzirom na to da se dešava u kondenzovanom, klaustrofobičnom i misterioznom futurističkom „zatvoru“ koji na neki monstruozan način muči svoje zatočenike, međutim ono što je ovde drugačije je što imamo vrlo jaku i vešto protkanu socijalnu komponentu.

Naime, vertikalni zatvor od stotinu spratova u kojem se nalaze zatvorenici, po dvoje na svakom spratu, muči svoje zatočenike na jedan jedinstven način koji ih sve nepovratno uvezuje u crevni organizam čije delovanje utiče od onog na najvišem do onog na najnižem spratu. Naime, zatvorenicima je data prilika da po dva minuta dnevno jednu sa platforme koja od vrha zatvora počinje da se spušta nadole i koja je krcata najprefinjenijim đakonijama, međutim kako platforma ide sve niže i niže, hrane je na njoj sve manje i manje s obzirom na to da se zatvorenici na gornjim spratovima prejedaju, dok onima na nižim, zapravo, ne ostaju ni mrvice. Prevrat dolazi u tome što se zatvorenici svakih mesec dana rotiraju, pa nikad ne znaju da li će se 1. u mesecu probuditi na nekom višem, ili nižem spratu, što umnogome diktira njihovo ponašanje i oslobađa ona najprimalnije preživljavalačke instinkte (slično kao što ni pošten radnik danas nije siguran da li će svakog 1. u mesecu imati posao i moći da plati račune).

Prvoloptaški, „Platforma“, slično „Snowpirceru“, iako delimično inspirisana mitom o Tantalovim mukama, deluje kao jedna klasna parabola koja problematizuje odnos kapitalizma prema ugnjetavanom „nižem“ sloju, dok „vrh“ skida kajmak i tovi se, niži spratovi gladuju (sličan koncept videli smo i u filmu „High rize“), kao što i u životu zapravo krupan kapital izrabljuje i „tovi“ se onima ispod sebe, čiji rad i muku zloupotrebjava i iskorišćava. Međutim, ono što nam postaje jasno jeste da u uslovima čistog preživljavanja, koji pretvaraju čoveka u sebičnu i samoodrživu zver kojoj nije strano da skrene i u kanibalizam, postoje oni tračci svetlosti koji uviđaju da bi racionalnom raspodelom hrane bilo dovoljno obroka za svaki sprat. To na jedan suptilan način predstavlja klicu socijalizma u naizgled kapitalistički ustrojenoj građevini u kojoj oni na višim spratovima veruju da im je dužnost da se tove samo zato što su prethodnog meseca gladovali.

Nije li borba za pravedan sistem u ovom improvizovanom klasnom imaginatorijumu samo „donkihotovska“ borba protiv vetrenjača i da li je, na neki način, gotovo savršena hrana koja dolazi odozgo zapravo hrana od Boga, a čovek taj koji taj dar ne zna, ne ume i ne želi da iskoristi na način ujedinjena, milosti i požrtvovanja, ostaje da se tumači kroz naslage jedne brutalne, surove i sirove filmske predstave koja donosi jedan bogat i zahvalan koncept i pretvara ga u potentan, simboličan, ali i žanrovski zahvalan film.

Autor: Slobodan Novokmet (Helly Cherry)