Nobody (2021)

Ako možete sebi da učinite i da pogledate “Nobody”, a da prethodno ne vidite trejler ili pročitate bilo koju kritiku, trebali biste to da uradite. Ozbilјno, odmah prestanite da čitate, pogledajte film, pa se vratite.

OK, evo dogovora: Ovaj komično prekomerni akcioni film započinje kao jedna vrsta filma muškosti u krizi (bezuticajni čovek koji ne uspeva da na adekvatan način brani porodicu i dom) i postaje daleko zabavniji - grandiozno crtana saga o osveti koji se istovremeno ruga i ređa leševe koji uklјučuju ruske mafijaše, predgrađe, lјude sa misterioznom prošlošću i oružje, oružje i još oružja... kao konačno rešenje muške strepnje.

“Nobody” je više nasilnija šala od probne satire, ali između pametno potcenjene predstave Bob Odenkirk-a, iznenađenja u scenariju Derek Kolstad-a („John Wick“ serija) i jezivo brutalne režije Ilya Naishuller-a („Hardcore Henry“), on je čudesnog tempa i dosledno pametni akcioni film koji pobolјšava žanr kojim dominiraju Liam Neeson klonovi.

Odenkirk glumi Hutch Mansell-a, čija se ponavlјajuća rutina (koju su urednici Evan Schiff i William Yeh sjajno snimili) uklјučuje kuvanje kafe ujutro, guranje kante za smeće do ivičnjaka tek toliko kasno da propusti kamion koji odvozi đubre, vozeći se autobusom do njegovog posla kao knjigovođe u radionici za preradu metala u vlasništvu njegovog tasta (Michael Ironside), vraćajući se kući i spavajući sa zidom od jastuka koji razdvaja njega i njegovu suprugu Becca-u (Connie Nielsen).

Zasada, skromnma i neobećavajuća priča. Jedne noći, par provalnika upada u njegov dom. Hutch-ov sin Blake (Gage Munroe) hvata jednog od njih, i dok bi Hutch mogao jednim zamahom golf štapom da sredi drugog naoružanog provalnika, on se odlučuje da ih pusti. Istražni policajac i Hutch-ov komšija i razni saradnici, implicitno ili eksplicitno, stavili su Hutch-u do znanja da se ne bi uplašili u frci kao što je on učinio. Ali taman kad pomislite da se “Nobody” neće pretvoriti u “Straw Dogs” ili “Force Majeure”, on kreće njegovim putem.

Taj put uklјučuje Hutch-ovu tajnu prošlost kao izuzetno veštog borca i ubice koji je isklјučio taj deo sebe kako bi podigao porodicu u anonimnosti. Ta uspavana strana zahteva da se ponovo probudi kada tuča u autobusu sa nekim pijanim glupacima dovede do smrti jednog od njih. Eliminisani je brat jednog od šefova mafije Yulian-a (Alexey Serebryakov, “Leviathan”), koji će poželeti da se osveti i, na kraju, zažaliti što je potcenio Hutch-a i njegove posebne veštine. (Jedan od najbolјih delova u scenariju je da se publici vrlo malo govori o Hutch-evoj prošlosti; umesto toga, vidimo likove u filmu kako uoče neke detalјe i odmah postaju uznemireni i prestravlјeni.)

Ovo je vrsta nasilnog filma koji se neizbežno opisuje kao „veseo“. Naishuller-ovi zanati postavlјaju komad za setom, što omogućava Hutch-u da demonstrira njegove različite sposobnosti – bliska borba, oružje, bombe, tehnika – i Odenkirk, na njegovu čast, igra iskorišćenog oca i super-atentatora sa jednakim kredibilitetom. Gledajući glumčevu evoluciju iz filma „Mr. Show“ i „Breaking Bad“ do „Better Call Saul“ bilo je fascinantno putovanje i videti ga kako postavlјa temelјe za moguće novo poglavlјe jer se kao akciona zvezda oseća zaista uzbudlјivo.

Do trenutka kada su Hutch i njegovi saveznici - RZA kao njegov jednako sposobni brat, Christopher Lloyd kao njihov otac penzioner (bivši FBI agent) – krenuli na vojsku mafijaša u radionici prepunoj zamki gde Hutch radi, “Nobody” je odavno napustio svako pretvaranje u realizam ili logiku, ali održava svoj vratolomni tempo i blistave pokolјe na način na koji se drugi mogući bum-bum epici ne mogu da poklapaju. Prekomerna puškaranja zahtevaju mirnu ruku za volanom, a Naishuller se uvek pobrine da gledaoci znaju gde su svi i koliko im je municije ostalo.

Ideja lakog okidača kao rešenja za malaksalost srednjih godina je smešna i “Nobody” to zna. Ovde je na delu očigledan nivo ispunjenja želјa - potcenjeni prosečni momak mogao bi da bude tajna mašina za ubijanje i teško jadniku koji mu se nađe na putu - ali to nije ništa neobično za žanr. Ono što ovaj film tako brilјantno čini je da gurne radnju u komične krajnosti bez uništavanja njene narativne strukture. Daje publici ono što želi i čini to na način koji je toliko preuveličan da primorava bar deo te publike da ispita zašto to želi i da li treba. U koji god bioskop da upadnu sa namerom da pogledaju ovaj film, gledaoci će verovatno biti zaneseni talasom baruta i testosterona kojih ima na pretek u ovom filmu.