Hrvatski reditelj Zrinko Ogresta osvojio je na Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije 2016. godine Grand pri “Živojin Žika Pavlović” za režiju filma “S one strane”. Ove godine je ponovo u konkurenciji za nagradu sa ostvarenjem “Plavi cvijet”, sa kojim je trijumfovao u Puli, a koje u fokus stavlja porodične odnose.
Rado ste viđen gost Leskovačkog filmskog festivala, festivala filmske režije. Kakva su vaša iskustva sa LIFFE-a?
Nije kurtoazija, doista najlepša moguća. Od onih profesionalnih do onih ljudskih. Kad god se u bilo kakvoj prilici otvori razgovor o mojim iskustvima s međunarodnih festivala, izdvojim ono leskovačko kao zaista posebno. Znam da neki ovo možda i ne bi izgovorili, ali ja hoću jer je ljudski, a meni simpatično: postoji samo jedna sitnica koju bih promijenio u Leskovcu - nakon nedelju dana boravka i “ubijanja” u leskovačkim specijalitetima imam potrebu samo za čorbastom hranom.
LIFFE nam predstavlja regionalnu produkciju. Kako ocenujete filmsko autorstvo u regionu danas?
Postoji niz vrlo ozbiljnih, darovitih i posebnih autora s jednako toliko posebnim autorskim izražajima.
U filmu “Plavi cvijet” bavite se temama na koje smo, čini se, svi zaboravili, živeći pod senkom i pretnjom svakodnevice, a koje čine suštinu našeg postojanja, a to su: porodica, ljubav, odnosi… Koliko vam je bavljenje ovim temama prijalo i da li ste namerno napravili otklon od tzv. “velikih” tema?
Živimo u trenutku u kome smo konstantno okupirani aktuelnim, globalnim, savakojakim problemima koji su, kao, ključni za opstanak civilizacije i opšteg zdravlja i perfidno nas odvlače od nukleusa svakoga od nas pojedinačno, onog elementarno ljudskog, od naših temeljnih odnosa, od majke, oca, dece…,Zapravo, čupa nas iz iskonskog, zdravog ljudskog korena, kao da nam se naše prirodno ljudsko seme nastoji nadomestiti kakvim generičkim i kao da nam se na silu želi oduzeti ono što po prirodi jesmo. Upravo zato bavljenjem ovakvim sadržajem, zato podsećanje da bi nam upravo takvi i slični sadržaji danas više nego ikada trebalo da budu tzv. “velika tema”.
Šta vam je kao reditelju bilo najuzbudljivije u toku rada na ovom filmu, a koji su vam bili najveći strahovi?
Protutnji život, a nekima od svojih najbližih nikada ne izgovorimo “oprosti” ili “volim te”. I onda žalimo. Barem ja. Zapravo to neizrečeno “oprosti” i neizrečeno “volim te” bili su mi okidači za filmsko oblikovanje ove priče. Zato i moja potreba da kroz Mirjanu, središnju junakinju filma, to izgovorim makar fantazmagorički, u donekle nadrealnoj sceni u finalu filma, jedinom mestu gde se to moglo učiniti, jer su početak i završetak filma privilegovana mesta u kojima autor može učiniti radikalnije stilske i dramaturške iskorake.
„Plavi cvijet “ je nepretenciozna priča o Mirjani, sa kojom je gledaocu lako da se identifikuje i da se veže ne samo za njen lik, već i za ostale, koji su takođe oslikani sa puno topline. Da li je teško napraviti jedan istovremeno pitak i snažan film?
Film je uvek teško stvarati, mislim u onom pragmatičnom smislu. Međutim kada ga stvarate s iskrenom potrebom, s ljubavlju, onda to i nije tako teško i gledalac prepoznaje kako je film rađan s lakoćom.
Vaš autorski pečat je jak i prepoznatljiv. Koliko vam je to važno i da li ste svesno radili na tome, na izgradnji sopstvenog filmskog izraza?
Apsolutno ne. Imam vlastiti svetonazor i vlastitu svaralačku poetiku koje su s vremenom prepoznate i priznate. Imam popriličan otpor prema stvaranju kome je temeljni interes manifestiranje vlastitog stila, vlastitih “autorskih bicepsa”.
Početak je nove akademske godine. Šta najčešće govorite svojim studentima, budućim rediteljima, a što bi predstavljalo esenciju vaših saveta mladim autorima danas?
Da nastoje biti i ostati svoji, ne odustajati od vlastitih svetonazora, sadržajnih i izražajnih. I nikako ne nastojati svideti se baš svima.
Jelena Knežević
.jpg)
.jpg)
