The Man Who Sold His Skin (2020)

Ako bih nespretno parafrazirao Lao Cea to bi zvučalo ovako: „Ljubav osobe koja te voli daje ti snagu, dok ti ljubav koju ti osećaš prema nekome daje hrabrost." Ova misao može zvučati i još jeftinije, kao reklama za neku sapunicu krajem devedesetih. Koliko daleko bi neko išao za istinskom ljubavlju? Naročito ako je taj neko osoba sa margine društva. Nevidljiv. Zašto sam takav cinik u najavi, pa ipak se radi se o filmu koji je nominovan za oskara za najbolji strani film za 2021? Sačekajte završnu reč.

„Čovek koji je prodao svoju kožu (2020)“ prikazuje zanimljivu faustovsku pogodbu koja se tiče tretmana sirijskog izbeglice eksploatisanog u ime umetnosti. Štaviše, i naziv „Čovek koji je prodao svoju dušu“ ne bi bio pogrešan. Naime, Sem Ali, izbeglica iz Sirije u Bejrutu, nevoljno pristaje da mu leđa istetovira poznati umetnik Džefri Godfroj, čineći njegovo telo neprocenjivim umetničkim delom. Zauzvrat, Semu bi Godfrojev agent Soraja obezbedila putnu vizu koja mu je očajnički potrebna da se ponovo sastane sa Abir.

Scenaristkinja i rediteljica Kauter Ben Hanija nas već u prvim scenama uvodi u zaplet. U putničkom vozu protagonista filma Sem Ali i njegova devojka Abir flertuju do te mere da on javno i glasno, proglašava svoju ljubav prema njoj. Na njegovu žalost, njegov ispad se dešava u Siriji, gde su ljudska prava uvek u opasnosti i Sem biva uhapšen. U stvari, cela ova ljubavna priča je prožeta nepoštovanjem ljudskih prava, individualnim izborima i snagom umetnosti.

Bolni šamar stvarnosti primorava Sema da kaže zbogom svojoj voljenoj Abir. Sem je nakon kreativnog bekstva iz zatvora primoran da beži u Liban kako bi spasao svoj život, dok Abir pod pritiskom njene porodice pristaje da stupi u ugovoreni brak sa činovnikom sirijske ambasade i seli se u Belgiju.

Pristankom na atraktivnu pogodbu iz prethodnih redova, Sem Ali zna da će prodati deo svog dostojanstva, ali nije shvatio da neće biti niko i ništa u očima ljudi oko sebe. On shvata da je jedina vrednost koju poseduje umetničko delo na njegovim leđima. I onda će to pokušati da okrene u svoju korist, tj. u korist svoje slobode.

Film Ben Hanije inspirisan je istinitom pričom Tima Štajnera, bivšeg menadžera tatu salona koga je u ljudsko umetničko delo pretvorio belgijski umetnik Vim Delvoje. Za razliku od Ben Hanijinog protagoniste, Stajner nije ulazio u aranžman ni pod kakvom prinudom. Takođe nema ništa protiv da provede ostatak svog života pozirajući u umetničkim galerijama.

Film ukazuje na brojne stereotipe koje evropljani gaje u vezi sa izbeglicama sa bliskog istoka licemerno ih prihvatajući kao deo društva, a istovremeno ih smatrajući potencijalnim teroristima, redom bez razlike. Film takođe, po mom mišljenju prenaglašeno karikira evropsku aristokratiju, prikazujući ih kao bezdušne bahate multimilionere koji se neće libiti ni da umetničko delo bukvalno fizički odvoje od njegovog nosioca.

Glavne uloge su poverene šarmantnoj Dei Liani za ulogu Abir i praktično debitantu Jahji Majhaniju za ulogu Sam Alija, te se zbog toga ne mogu oteti utisku da glavnom protagonisti ipak nedostaje iskustva u većim ostvarenjima. Ulogu ekscentričnog umetnika tumači jedan od najpoznatijih belgijskih glumaca Koen de Bo, a ni učestvovanje i poprilična minutaža superzvezde Monike Beluči kao Soraje nije mnogo doprinelo da film bude ne više od filma koji je osrednjom glumom upropastio fantastičnu ideju. Ne mogu govoriti o tuniskoj kinematografiji kao nekom epicentru vrhunskih dela, ali ovaj film ipak zaslužuje vašu pažnju.

Autor teksta: Božidar Tanić