Olivera Katarina

Olivera Katarina (Olivera Vučo ili Olivera Šakić rođena Petrović) je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u porodici Petrović u Beogradu (dva puta se udavala a ime Olivera Katarina je izabrala po majci).

Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi „Koštana“. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča.

Igrala je u desetak domaćih i dvadesetak inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik.

Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa...

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj „Olimpiji“ održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena.

Olivera Katarina je ostala zapamćena i kao „jedina žena pred kojom je klečao Salvador Dali“ nakon njenog koncerta u Parizu, budući da je bio oduševljen njenom lepotom i glasom.

Nezaboravni su njeni snimci izvornih narodnih pesama: „Alaj mi je večeras po volji“, „A što ti je mila kćeri“, „Đelem, đelem“, „Verka kaluđerka“, „Niška banja“, „Crvena jabuka“, „Evo banke, cigane moj“... Pevala je šansone i pop muziku: „U ime ljubavi“, „Ljubav (sedim u jednom pariskom lokalu)“, „Pričaj mi o ljubavi“, „Budi moj“, „Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi“, „Nije to, ljudi, istina“, „Šošana“...

Autor je zbirke pesama Beli badnjaci i zastupljena je u Antologiji pesama o Kosovu. Napisala je memoarsku prozu pod nazivom Aristokratsko stopalo.

Iz braka sa Miladinom Šakićem ima sina Maneta koji je slikar i nekoliko godina je živeo u Madridu, a danas živi i radi u Beogradu.


Filmografija:

1960.-te
1964. Dobra kob
1964. Put oko sveta
1966. Ponedjeljak ili utorak
1966. Vojnik
1966. Roj
1966. Kommissar X - Jagd auf Unbekannt
1966. San
1967. Skupljači perja
1968. Planina gneva
1968. Ima ljubavi, nema ljubavi
1968. Uzrok smrti ne pominjati
1969. Fräulein Doktor

1970.-te
1970. Hexen bis aufs Blut gequält
1970. Ann och Eve - de erotiska
1971. Ein Großer graublauer Vogel
1971. Goja
1973. Devičanska svirka (TV)
1974. Polenov prah
1974. Derviš i smrt
1974. Partizani
1974. Crveni udar

2000.-te
2008. Čarlston za Ognjenku