The Blair Witch Project (1999)

Sve počinje s idejom, a Eduardo Sanchez (Altered, Book of Shadows: Blair Witch 2) i Daniel Myrick (The Objective, Book of Shadows: Blair Witch 2) imali su đavolski dobru ideju kad su s nekoliko desetina hiljada dolara uspeli da zarade 248 miliona i to za film koji je sniman samo osam dana. Film koji spada među najuspešnije nezavisne filmove, s jednim od najstravičnijih završetaka čiji sadržaj još i dan danas izaziva diskusije - Projekat: Veštica iz Blera.

U oktobru 1994. godine trojica studenata, Heather, Joshua i Michael, krenuli su za vikend u šume Burkittsvillea kako bi istražili legendu o veštici koju povezuju s nestancima dece i nerazjašnjenim ubistvima koja su se odvijala prethodnim vekovima u tom mestu (stari naziv mesta: Blair). Opremljeni sa dve kamere i spremni da razotkriju jezivu tajnu koja već decenijama plaši stanovnike merilendskoga gradića odlaze u šumu, i studenti će vrlo brzo izgubiti početni entuzijazam kada shvate da su se izgubili i da povratka kući - nema.

Godinu dana nakon njihovog nestanka, pronađen je videosnimak njihovog putovanja i predstavljen je kao film - Projekt: Veštica iz Blaira. U moru Carpenterovih i Cravenovih serijskih ubica s motornim testerama, noževima i drugim prigodnim dodacima, Sanchez i Myrick publici su ponudili nešto drugačije: iskoristili su ljudski strah prema natprirodnom i gubitku kontrole, dobro poznatu fascinaciju delom istorijskih u koji je urezan pojam veštičarenja i magije, prebacili ih u dvadeseti vek i publici, koja je čeznula da bude začarana, podmetnuli fikciju kao stvarnost. Upravo je to uzrok prašine koja se podigla oko filma i koja je inače miran gradić napunila blerskim fanaticima koji su - mada je većina filma snimana u Seneca Creek State Parku - čak čupali lokalne prometne znakove kako bi sačuvali suvenir s mesta koga je opsela veštica. Tu zapravo nema ništa čudno jer gledati poslednji snimak troje mladih ljudi koji su nestali u šumi u potrazi za vešticom u kojoj se prikazuju jezive okolnosti tog sudbonosnog puta (hrpe kamenja poređane oko njihovog šatora, čudni zvukovi po noći kojima nisu mogli ući u trag) i spoznati da tamo negde u nekom kutku postoje sile i bića koja imaju moć da u nas poseju takav strah - koji je možda gori od smrti - čije postojanje i delovanje ne možemo dokazati, niti sprečiti, kojima se ne možemo odupreti, ali ponajviše činjenica da priče kojima su nas plašili dok smo bili deca i nisu samo priče, da magija postoji, odnosno da postoji onaj koji ima moć da njome upravlja, pomalo vas paralizira.

Od svih podataka na koje možete naići kad se spominje Veštica iz Blaira, teško je razaznati šta je istina, a šta laž. Ali mora se priznati da se od legenda o tzv. veštici Elly Kedward (anagram za mistika iz 16. veka Edwarda Kelleya) - The Blair Witch - koju su 1785. neka deca optužila za veštičarenje, a koja je potom nestala u blerskoj šumi, pomalo stresnea. A to je bio samo početak. Priče o nestaloj deci, ekspediciji koja je tražila nestalu curicu, a koja je, ne pronašavši je, pronađena ogoljena na Coffin Rocku, s izvađenim crevima i raznoraznim znakovima urezanim po telu, zatim monstruozni zločin 'Napokon sam završio' Rustina Para (asocijacija na Rasputina) četrdesetih godina prethodnog veka koji je na isti način ubio sedmoro dece izjavivši kako mu je to naredila stara žena, bile istinite, poluistinite ili lažne - sve su povezane s fenomenom veštice za čije su stvaranje reditelje inspirirala legendarna salemsko suđenje vešticama.

Što se tiče ekipe koja je radila na ovom mockumentaryju - s obzirom da je celi film niz improvizovanih i amaterski snimanih scena - najteži, odnosno, najvažniji posao imali su upravo glumci - Heather Donahue, Michael C. Williams i Joshua Leonard. Promrzli i izgladneli u filmu (i na setu), svoj su posao obavili i više nego dobro. Njihove reakcije su prirodne i to je ono što plaši. Poigravajući se s psihom izgubljenih-u-vremenu-i-prostoru studenata, 'veštica'/reditelj (ni glumci nisu znali šta ih sve čeka) poigrava se s nama, jer na kraju krajeva i mi smo ti isti studenti, u nerazjašnjivom krugu smrti u kojem se na svakom sledećem koraku nalazi trag koji nagoveštava njen dolazak, ali kojeg niko od njih ne prihvata i uzaludno se, poput ribe na suvom koprca pokušavajući da uhvati nit iz tog pakla teskobe i panike, i straha, neprestanog straha koji ih dovodi gotovo do ludila.

Specifičan je strah koji u nama izaziva saznanje o bezrazložnom nanošenju zla. Mada iza ove priče ne stoji sasvim bezrazložno nanošenje zla - 'veštica' je nepravedno optužena ili je otkriveno ono što je trebalo ostati skriveno, pa se sveti - ali činjenica je da nevini (i znatiželjni) umiru i nestaju, a ti isti (ne)svesno možemo postati i mi. Ako vidimo ono što ne bismo trebali, ako zalutamo preduboko u svet koji možda ne treba izvlačiti na
svetlost dana, mogli bismo platiti cenu puno skuplju nego što pomišljamo kad idemo grlom u jagode.

Veštica iz Blaira je fikcija, i ono što ostaje od filma kad se to razjasni, nije ni upola strašno kao dok to percipiramo kao stvarnost. Ali uprkos tome ostaje neka prikrivena jeza, sumnja i strah - jer ko može garantovati da nešto tako moćno poput magije ne postoji?