•        Evo prilike da i Vi postanete deo Prologa.
  •        Ukoliko želite da postavite prikaz svog omiljenog, ili neomiljenog, filma, glumca ili reditelja, vest koja vam je jako značajna, ili bilo šta što se tiče sveta kinematografije, možete nam poslati vaša viđenja na adresu info@joombooz.com
  •        Da bi bio objavljen, prikaz ne sme u sebi sadržati nikakve vulgarnosti, da ne bude kraći od 10 rečenica, reči poput "brate", "sestro", "fenomenalno", "super" (osim ako nije deo naslova) i njima slične neće se uzeti u obzir, kao ni atak na manjinske grupe.
facebook twitter rss youtube

01.08.2011

1983. godina. Bioskop „Čegar“. Nas dvanaestoro iz razreda, svi bez znanja roditelja, zauzeli jedan red. Uzbuđeni. „Ostrvo Smrti“ („Humongus“ – Paul Lyncha) samo što nije krenuo. Poster stvoren za naš uzrast. Kolevka na njemu, gigantsko ćilibarsko oko gleda u nas prestravljene, iznad njega vise o nešto zakačene igračkice napravljene od ljudskih kostiju. Tu je i nekakva mašnica zakačena na kolevku. I kako da ga ne gledaš,a osnovac si?

Strašan film počinje. Neko iza nas vrisne. Svi se smejemo. Smešno nam je zato što nam je strašno, a šta nam je strašno, ne znamo jer još nije ni pet minuta iza špice odmaklo i usamljena žena nije doživela svoj usud. Ali lepo nam je jer se kikoćemo i stalno nešto jedno drugome dobacujemo, strah nas zbližava. Drugarica pored mene se dogovara samnom i drugom do nje da će ona žmuriti kada naiđu te strahotne scene, a da joj mi damo znak kada one prođu. Složimo se mi, kao i uvek kada ona sa nama gleda ovakav film. Ja se pitam, ko će meni da najavi kada scena prođe? Ipak, moj zadatak je sada da pomognem svojoj drugarici da preživi užase ovog filma, užase i meni nepoznate, iako sam ja godinu dana mlađi od nje, i od svih u tom redu.

Potresna stvar se dogodi uvodnoj glumici i svi smo nemi. Niko ne vrišti, drugarica pored mene zaprepašćena, preneražena po prvi put, možda svesna da se tako nešto može desiti i njoj, meni je lakše, jer je ovo da se dogodi meni nemoguće.

Kako priča odmiče, starije kolege po filmu, sigurno sredjoškolci, neumesno dobacuju, naravno, hrabre sebe jer su oni preplašeniji od nas osnovaca, ali se mi sa svima u bioskopu smejemo. I lepo nam je, to je sigurno. E, onda opaske i dobacivanja prestaju i malo po malo poneko cikne. Drugarica pored mene je izbezumljena, ali ne trepće. Ostale iz razreda ne vidim jer sam poslednji u nizu i pored mene nema nikoga ali intuitivno osećam da smo svi jedno prestravljeno biće. Kako se film bliži kraju po prvi put primećujem da jedan film tako besramno krade od drugog koji sam odgledao godinu dana ranije, skoro sa istim drugarima, „Petak 13.“ drugi deo („Friday The 13th part 2“). Dolazi i sam kraj i svi vrisnemo kao demonstracija, iza čega mnogi počnu da se kikoću i ja zajedno sa njima. Drugarica pored mene, ponosna što ni jednom nije sklonila pogled sa platna, samo što u nesvest nije pala.

Sa velikim osmesima izlazimo iz bioskopa, galamimo, gestikuliramo, upoređujemo ga mi koji smo odgledali i „Petak 13. drugi deo“, koji je bolji, prepričavamo šta smo upravo videli i doživeli, kako je ovo bilo strašno, ono jezivo, a tek ono, kako bi ja ovako to, ne, ona bi to ovako, ne, ne, on bi to onako, ja nikada ne bih navukla onaj džemper i, sve u svemu, uživamo u onome što smo proživeli, i u našoj hrabrosti, a sam film odlazi u neki drugi plan, postaje tek deo sazrevanja, za sve ovo kroz šta prolazimo i o čemu žučno diskutujemo. Drugarica mi je najmanje desetak puta na putu do kuće ponosno rekla kako je sve odgledala. Sećam se da je bila prilično bleda, ali ona je uvek bila bleda.

2008. godina. London. Računar. Ja sam uzbuđen. Našao sam za jednu funtu „Ostrvo Smrti“ na DVD-u u nekoj korpi za filmove bizarnog kvaliteta. Ni prvi minut nije prošao a ja već naježen kako je ispao transfer sa master traka. Ništa ne vidim. Film mračan toliko da se pitam šta sam ja, šta smo svi mi, 1983. godine videli i da li je moguće da smo se toliko plašili onoga što nismo mogli da vidimo? Film se završava. Bruka. Ja ganut što sam ga sam odgledao ali sa osmehom na licu. Još jednom film odlazi u drugi plan. Setim se drugarice pored mene tog dana, setim je se kada sam je video na ulici sa dvoje dece, setim se druga, njegove žene i deteta, njegovog stomačeta, setim se i ostalih i bude mi lepo. Jedino što se zapitam da li se sete i oni „Ostrva Smrti“?

Oly
Žanr:Kolumna
Podeli:



Preporucujemo

Sutra počinje 49. Međunarodni filmski festival – FEST
Nastavak Igre prestola: Procurile fotografije sa snimanja...
Novi Džejms Bond u bioskopima od 30. septembra
Erotski film ‘365 dana’ dobio Zlatnu malinu...
Patrik Dempsi o povratku u 'Uvod u anatomiju'
Repertoar Cineplexx Niš bioskopa od 29. aprila do 5. maja
BINA - Izložba „BETA_Enough is enough“ u Kolektivu...
Repertoar Cineplexx Niš bioskopa od 6. do 12. maja
Love and Monsters (2020) (2020)
Spilbergova “Priča sa zapadne strane”: Objavljen prvi...
IZDVAJAMO SA FESTA: 5 FILMOVA SA RATNOM TEMATIKOM KOJE NE...
Veliko interesovanje publike za 49. FEST
Peta sezona Krune neizvesna, niko neće da glumi princa
Porodični vikend u bioskopu Cine Grand Delta Planet 8. i...
Porodica Kremenko ponovo stiže na male ekrane
Emilija Klark u Marvelovoj Tajnoj invaziji
Mračne, napete, hladne skandinavske serije vrhunske...
La bonne épouse (2020) - uskoro
Dobitnici Oskara premijerno na 49. FEST-u
POTREBA ZA MRŽNJOM najbolji dugometražni dokumentarni...
Gala program na 49. Međunarodnom filmskom festivalu - FEST
Glavni takmičarski program na 49. Međunarodnom filmskom...
Održana konferencija za medije 49. Međunarodnog filmskog...
Repertoar bioskopa Vilin Grad od 29. aprila do 5. maja
Repertoar bioskopa Vilin Grad od 6. do 12. maja
Niz srpskih filmova i manjinskih srpskih koprodukcija u...
Pickbox TV kanal postaje deo SBB programske šeme
Oskari za Zemlju nomada, Frensis Makdormand, Entoni...
U sredu 28. aprila počinje serijal tribina „Identitet...
Mortal Kombat (2021) (2021)