16 Blocks (2006)

Propali policajac alkoholičar i zamlata Jack Mosley (Bruce Willis) potrošna je roba i zato dobija zadatak da do suda doprati brbljivog Eddija Bunkera (Mos Def) kroz 16 blokova. Na njegovu nesreću, Eddija progone prilično neprijatni gangsteri koji bi da ga ućutkaju...

U prvih 15 minuta filma 76 blokova akcija obećava. Bruce se trudi, na momente podseća na trenutke iz McTiernanovog akcionog klasika od pre 17, 18 godina i sve je podređeno “upoznavanju" priče. Bruce igra u stilu Johna McClainea, jedina razlika je u tome što je ostario. Slična priča vredi i za Mos Defa, koji bi da se distancira od svojih ranijih uloga. Možda je osetio potrebu da ostvari ulogu koja se razlikuje (ali on uvek igra neke krimose i prevarante), što nije bilo lako. Tu nailazimo na prvi problem jer je scenario prlično jednostavan, likovi su dimenzionirani prilično šturo, što se naročito odnosi na Eddija koji ima potencijal da se razvije u veoma interesantnu bitangu, ali je to jednostavno zanemareno. Uostalom, glavna zvezda filma je Jack Mosley, što će reći Bruce Willis.

Pored manjkavosti u scenariju, očigledna je i odredena crta neodlučnosti, teško je odlučiti da li je ovo film o policajcu koji proživljava krizu srednjih godina, ili je u pitanju akciona pucačina, ili možda drama zasnovana na ozbiljnim likovima. Iskreno rečeno nama čitava stvar izgleda kao pokušaj Richarda Donnera, da kopira Sidneya Lumeta. Umesto čudnog para (crnac, belac) kao u Smrtonosnom oružju, okrenuo se nekoj modernoj viziji Serpika, ali bez poruke i bez refleksija vremena. Akcione sekvence su sasvim korektno izvedene, uostalom, film je zasnovan na jednoj velikoj jurnjavi koja se odvija po već uobičajenim pravilima (što je struktura slična video igricama, dakle mlada publika bi trebalo da ima razumevanja za ovaj Donnerov pokušaj stvaranja savremenog akcionog filma). Srećna okolnost je činjenica da je Donner imao Brucea Willisa na svojoj strani, a mi moramo da priznamo da bismo gledali Brucea Willisa čak i u domaćem filmu. Jednostavno čovek ima velike zasluge, koje neće lako biti zaboravljene.

Iscepkanost, neodlučnost, relativna neoriginalnost nisu bile dovoljne da zapečate sudbinu Donnerovog filma i da ga uvrste u "zlatnu sredinu" ili “more prosecnih". To je učinio večiti epizodista David Morse u jednoj od svojih bezbrojnih reinkarnacija, sadističkog zločinca. U jednom trenutku Willis (svojim patentiranim tihim glasom) kaže: “Dani se smenjuju, godišnja doba se menjaju, ali Ijudi ostaju isti, prava ocena stanja u kome se nalaze i glavna zvezda i režiser ovoga filma.