Gotovo isto da bih mogao da napišem za „Silent House“ što sam i juče napisao za „Bloog Runs Cold“, izuzev velikog izuzetka Abel Tripaldi, glavne glumice, (takoreći i jedinog glumca filma) koja je više nego zdušno i uverljivo prišla ulozi. Odavno prema ovakvom klišeu nije napraljven uspešno jeziv film. Potpuno sveden na muk, senke i zamračene uglove kuće, oslonjen na klaustrofobiju i na nas kao gledaoca koji preko ramena glavne junaknje posmatramo i očekujemo šta će biti u sledećoj sobi i šta je to što pravi buku na tavanu, savršeno ostavlja utisak očaja. Urugvajski reditelj Gustavi Hermandez odlično poznaje sve formule žanra i bez ikakvih primedbi se sa njima poigrava na svoj način, ostavljajući tako novi pečat u podžanru strave i užasa započeo sa „Vešticom Bler.“ Međutim, ukoliko Vam je „Bler“ ili „Paranormal Activity“ nešto nepodnošljivo i potpuno besmisleno (sa čim bi se prvi složio sa vama) ovaj nemojte da propustite. On samo „sliči“ njima prema pakovanju. Sadržaj je, iako potpuno predvidiv, daleko drugačiji. Ukoliko, pak, imate naviku da gledate film bez dovoljno pažnje, napuštajući sobu dok film i dalje traje, često kuckajući po tastaturi da ne propustite dramatičnu i od suštinskog značaja poruku na fejsu ili već gde, zamerate često svakom filmom, onda propustite ovaj film i odgledajte, recimo „Iron Men 5“; pre će biti da je nešto tako za okruženje koje sam upravo opisao.
Za kraj. Ja obično ne prepričavam radnju niti dajem akcenat određenim scenama ali ovde moram da napravim izuzetak poučen iskustvom nekolicine njih koji su film odgledali do odjavne špice. Savet je: Nikuda ne žurite, sačekajte da odjavna špica prođe, i da, naravno da imam razloga zbog čega ovo napominjem.
.jpg)
