A Monster Calls (2016)

Pre nego što film „A Monster Calls“ moćno prelije obale plimama svojih dubokih osećanja, pre nego što budete pokušali da nastavite da gledate u ekran kroz suze u očima, prvo što ćete primetiti o mladom Conoru (Lewis MacDougall) – koji je „prestar da bi bio dete, a ipak previše mlad da bi bio čovek“ – jeste to da je on umoran. On je umoran i besan. Njegova majka Lizzie (Felicity Jones) umire, u školi ga zlostavljaju, njegov otac (Toby Kebbell) živi na drugom kraju sveta sa svojom novom porodicom u Kaliforniji, a ako stvari krenu po zlu, Conor će morati da živi sa svojom bakom (Sigourney Weaver). To je previše za bilo čija pleća, a kamoli za dete koje tek treba da odraste. Zbog toga Conor radi jedinu stvar koja ima ikakvog smisla: priziva čudovište.

Međutim, u ovom filmu, čudovište nije gušter niti išta stvoreno putem neke vrste lude konvergencije u vidu čuda prirode – to je jednostavno drevno drvo tise u porti crkve daleko od prozora Conorove spavaće sobe, koje oživljava. Čupajući svoje korenje iz zemlje, ono dolazi do Conorovog prozora. Njegove oči svetle kao vatreni ugalj dok stoji viši od bilo koje kuće u susedstvu. zapravo, The Monster (čudovište) ih verovatno može držati na dlanu svoje ruke. Uopšte nije bitno da li se radi o snu, fantaziji ili stvarnosti, jer za Conora The Monster (kome glas pozajmljuje Liam Neeson) predstavlja sve što on u tom trenutku ima kako bi mu pomoglo da otkrije smisao svog sveta koji postaje sve teži za upravljanje i razumevanje. The Monster želi da pomogne, ali pod određenim uslovima: The Monster će doći tokom tri različite noći i ispričati Conoru novu priču svaki put, ali četvrte noći, Conor će morati da ispriča priču The Monsteru.

Zasnovan na knjizi Patricka Nessa, koji je takođe napisao i scenario, ova bajka prelepe strukture može biti fokusirana na posebnu bol, posebnog deteta, tokom određenog trenutka u vremenu, ali svaki delić njene premise eksplodira kreirajući univerzalnu srceparajuću privlačnost. Deo toga može se pripisati svakoj od priča koje pripoveda The Monster – koji je oživljen prelepom animacijom u stilu akvarela – pri čemu te priče odjekuju bezvremenošću priča čuvenog Hansa Christiana Andersena. Međutim, film „A Monster Calls“ kreira vezu sa bilo kim ko je osetio bolnu žaoku gubtka, uništenje koje sa sobom nosi tuga, ili sa bilo kim ko se borio sa načinima na koje svet ponekada može biti tako neprijatno okrutan. Čistota kojom ovaj film prenosi to tako često obuzimajuće i neopisivo osećanje ne može se dovoljno naglasiti: „A Monster Calls“ doseže duboko unutar vas samih, tamo gde su koreni vaših emocija i tera vas da razmotrite zemlju u kojoj to korenje leži.

Svakako, postoji i verzija ovog filma koja je manipulativna, koja se previše proteže i doseže previše toga, kreirajući scene i govore koji izmamljuju suze u očekivanim trenucima. Može se čak reći da je i sam režiser J.A. Bayona kriv za to, naročito zbog svoje katastrofalne drame po imenu „The Impossible“ iz 2012. godine. Ipak, ovde se Conorov očaj manifestuje kroz izlive besa ili povlačenje u izolaciju i tišinu. On ne drži govore, jer ono što on doživljava predstavlja sam početak; zbog cele te divlje mašte kojom Conorovo vreme provedeno sa The Monsterom obiluje, jedino što on može da uradi kada se vrati u stvarni svet jeste da slepo napada sve oko sebe ili da se potpuno povuče u sebe. Sve to rezultuje zbunjenošću i bolom koji oseća zbog toga što je ostavljen da se krčka, sve dok trenutak za koji zna da dolazi, sa kojim ne može da se suoči, napokon ne stigne, dok Ness i Bayona izbegavaju eksploziju, ali biraju sporiji tempo koji odražava stvarni život. Teška tuga nikada ne dolazi i ne odlazi u jednom trenutku – ponekada je to osećanje sa kojim moramo da naučimo da živimo.

Iako je u filmu prikazan odličan rad Felicity Jones, glumice koja je nominovana za Oskara, nežan glas Liama Neesona, kao i čvrst tandem koji čine Sigourney Weaver i Tobyja Kebbela, „A Monster Calls“ se oslanja na novajliju Lewisa MacDougalla, koji je pravo otkriće. Vodeći vas od buljenja u ekran i ranjivosti do uznemirenosti od koje stiskate pesnice, i što je najvažnije oba istovremeno, Conorov lik je sirov, to je dete koje je previše brzo naučilo da će univerzum da vara u igri života i smrti, pa mladi glumac dirljivo tka svoj put kroz sve te situacije.

Čudno je kako su za čoveka ljubav i gubitak često neumoljivo povezani. U jednom trenutku, svi ćemo morati da se oprostimo od svojih najdražih, a pojam „srećno do kraja života“ u svom najčistijem smislu predstavlja nešto što skoro niko nikada ne dobije. Međutim, mudrost koju „A Monster Calls“ tako očaravajuće pruža svojim gledaocima odnosi se na to da svi ljudi mogu biti povređeni, da mogu nešto da nauče iz toga i da mogu da preežive ta nezgrapna „do kraja života“ vremena koja će neminovno dirnuti njihova srca.