Alone in Berlin (2016)

Emma Thompson i Brendan Gleeson tumače uloge neočekivanih pripadnika pokreta otpora Anne i Ottoa Quangel u borbi protiv nacista u filmu Vincenta Pereza po imenu „Alone in Berlin“. Adaptiran na osnovu romana „Each Dies only for Himself“ pisca Hansa Fallade, napisanog 1947., a na engleski prevedenog tek 2009. godine (kasnije je ovaj roman postao i bestseler), „Alone in Berlin“ je priča o Anninom i Ottovom tihom postupku pobune u vreme kada je bilo koji znak nelojalnosti prema nacistima nemilosrdno kažnjavan. Nakon što su saznali da je njihov sin stradao u akciji, Anna i Otto, čiji brak je, po svemu sudeći, bio suživot, a ne ljubav, tuguju odvojeno.

Iako sami nisu članovi stranke, oboje su pod prismotrom zbog bilo kakvih nagoveštaja nekonformizma. Njihovu komšinicu jevrejku, g-đu Rosenthal (Monique Chaumette), sakriva nesebični sudija Fromm (Joachim Bißmeier), dok pljačkaši odaju informacije o tome gde se ona nalazi. U ovakvoj atmosferi jednog dana Otto odlučuje da progovori protiv Hitlera. On na razglednicama piše provokacije poput „Hitler je ubio mog sina, ubiće i vašeg“, maskirajući svoj rukopis i koristeći rukavice kako bi sakrio otiske prstiju. Otto i Anna potom počinju sa njihovom distribucijom po gradu, diskretno ih ostavljajući u poslovnim i stambenim zgradama. Gestapo je gotovo momentalno upozoren na ovu aktivnost pošto je većina razglednica predata organima vlasti – niko ne želi da bude uhvaćen u posedovanju takvih izjava.

Inspektor Escherich, kojeg Daniel Brühl igra vrlo ubedljivo, kreće u potragu za odgovornim licem, nekim za koga sumnja da je nedavno ožalošćen, neobrazovan, ali ne i nevešt. Thompson i Gleeson pružaju posvećene i uzdržane performanse, oslanjajući se na gestove umesto na verbalne znake, kako bi ukazali na postojanje napetosti u njihovom braku. Dok je pre ovoga njihov brak postepeno postajao obična rutina, njihova opasna pobuna postaje novi oslonac u njihovom životu i Anna i Otto se ponovo zbližavaju, a ovu postepenu promenu glavni glumci prikazuju nam sa velikom osećajnošću. Brühl nam takođe ukazuje na Escherichev unutrašnji sukob, možda u pokušaju da se izdigne iznad nezgrapnog dijaloga svog lika. Iako je jasno da je Perez vešt režiser, a da je Annina i Ottova priča nesumnjivo fascinantan primer neophodnosti otpora, „Alone in Berlin“ ima u sebi nešto antiklimaktično.

Dok se prebacujemo između rastuće paranoje Anne i Ottoa i Escherichove potere, navodno hitna istraga nekako gubi svoj momentum. Escherich je okarakterisan kao neko ko je posvećen čvrstom i temeljnom obavljanju policijskog posla (pre nego korišćenju grube sile), ali se ovo podriva nespretnim upravljanjem vremenom u filmu „Alone in Berlin“. Na kraju se otkriva da su Quangelovi distribuirali 285 razglednica po Berlinu, ali tokom filma nemate osećaj koliko je trajao ovaj otpor, niti kakvim metodama se Escherich služio u poteri za njima. On se deklariše kao „profesionalac“, ali najveći deo vremena koji ga posmatramo on provodi zureći u mapu okačenu na zidu svoje kancelarije i iznova posmatrajući kartice koje je napravio Otto. Ova neravnoteža, iako ne utiče na uticaj tragične sudbine Quangelovih, udaljava gledaoca od toga da Escherlicha vidi kao simpatičnog lika, što njegov poslednji gest čini nečim poput površnog pogrešnog koraka.