Ant-Man (2015)

Za ljubitelje filmova čije znanje o Marvelovom univerzumu ne uključuje drugi nivo superheroja, sama pomisao na mikroskopskog dobročinitelja u mikroskopskom odelu i sa takvom maskom može da zvuči, pa... smešno. To nije ni super, a ni naročito herojski. Ipak, najnovije ostvarenje Peytona Reeda zasnovano na stripu, „Ant-Man“, trebalo bi da spusti većinu skeptično visoko podignutih obrva. Dok gledate Paula Rudda, smanjenog na veličinu grinja, kako zuji unaokolo sa svojom armijom šestonožnih insekata čijim mozgovima upravlja i uvlači se u uska, tajna mesta, odjednom ćete shvatiti da to što ste mali može imati isto toliko prednosti kao i kada ste veliki kao Hulk. Naravno, tome doprinosi i to što je Rudd taj koji se nalazi u toj ulozi.

U ulozi Scotta Langa, tehnički iskusnog bivšeg robijaša i pljačkaša kojeg genijalni pronalazač Dr. Hank Pym (Michael Douglas) koristi da zaustavi svog nekadašnjeg učenika koji je prešao na tamnu stranu (Corey Stoll) da ne iskopira njegovo njegovo istraživanje i pošalje ga HYDRA-i, Rudd daje život filmu svojim oštroumnim humorističnim opaskama i ljupkim šarmom pametnjakovića. Kao i Chris Pratt, on je dovoljno pametan da ovim filmovima pristupa lagano kako ne bi pao u Marvelovu zamku i postao turoban i ozbiljan. Lang je ona vrsta lika kakav bi Tony Stark mogao da bude kada bi smanjio faktor samozadovoljstva sa 11 na 6. Ipak, ovo je Marvelov film, što znači da traje daleko više no što bi trebalo. Do trenutka kada smo stigli do pljačke u stilu nemoguće misije, već smo odlutali ka svim nepredviljivo ludim prostorima do kojih je reditelj originalnog „Ant-Man“ filma Edgar Wright mogao odvesti lenji vrhunac ovog filma. Ipak, zahvaljujući odličnoj glumačkoj ekipi koja pruža podršku Ant-Manu (uključujući i Evangeline Lilly kao Pymovu otuđenu ćerku i Michaela Penae koji krade scenu kao Langov uzbudljivo mutni partner u zločinu), film Reeda i Rudda je dokaz da, bez obzira na to koliko neke ideje zvuče blesavo na prvi pogled, dobre stvari zaista dolaze u malim pakovanjima.