Ovako.
Evo nama još jedne priče sa vanzemljacima, ali ovog puta oni dolaze u sukob sa londonskim kapuljašima, što pod uticajem Roger Cormanovih filmova iz sedamdesetih i osamdesetih, što pod uticajem filmova za koje vam nije potrebna upotreba IQ-a i sve to za manje od 90 minuta!
Ne treba biti veliki poznavalac filmova i primetiti uplitanje John Caprenterovih filmova iz 1976., 1981. i 1982. „Assault on Precinct 13“, „Escape from New York“ i „The Thing“, zajedno sa Walter Hillim i njegovim „The Warriorsima“ iz 1979., začinjeno sa „Streets of Fire“ iz 1984., premazano bojama Joe Dantea sa „Gremlinsima“ (1984.) i šaljivim „Piranhama“ iz 1978. godine.
Milje filma, doduše, jeste uverljiv, posebno za tinejdžersku populaciju londonskih mračnih ulica i njihova neumorna osmišljena opravdanja za što duže ostajanje na njima i što kasnije vraćanje rasturenim domovima. Joe Cornish je uspeo u tome da izvuče pohvalno uspešan rad iz njegovog neiskusnog centralnog kvinteta, naročito iz John Boyegoa i Alexa Esmaila. Njihov napad noževima na samom početku filma je mač sa dve oštrice koji može da udalji simpatije publike, ali zahvaljujući šarmu obojice i donekle duhovitom dijalogu, uspeli su da se zadrže u krugu simpatije. Predvidljivih stvari je gomila: zašto su takvi kakvi su, otkud ogorčenost prema policiji, sumnja prema vladi koja planira da potamani čitavu crnačku populaciju Londona, ali ako bi se gledalac zadržavao na tome, duh ovog filmčića bi ostao izgubljen.
Obzirom na uzore koji su pomenjeni na početku članka, pohvalna strana filma je korišćenje staromodne upotrebe mehaničkih efekata da se stvori vanzemaljac oko kojeg se i čitava radnja vrti. Ima nečeg inspirativnog u tom izgledu mešavine otrcanog crnog krzna, svetlucavih zelenih očnjaka i tog gegajućeg hoda, što skupa izgleda preteće, ali još važnije za ovakav film, zabavno, posebno u usporenim scenama. Tera to na osmeh.
Snimatelj Tom Townend je noćne lokacije pretvorio u boje koje podsećaju na davno zaboravljen izgled radova Walter Hilla, dok je Steven Price zašao u elektronske otkucaje nepogrešivog zvuka John Carpentera.
Uticaju američkog junaštva na sadržaj ovog filma može se prići kritički, ali ovako neprentenciozan film to nikako ne traži od gledaoca, a niti zaslužuje. Ono što sam napisao na početku, važi. I kraj. IQ po strani, moguća zabava, naročito za nostalgičnu generaciju koja je sazrevala sedamdesetih godina.
Tako.
| Godina: | 2011 |
.jpg)
.jpg)
