Avatar: The Way of Water (2022)

Nemoguće je govoriti o „Avatar: The Way of Water“ a da ne zvuči hiperbolično. Ali nastavak James Cameron-a je zaista zasleplјujuće bioskopsko iskustvo koje će vas naterati da plutate na visokom nivou.

Bez obzira da li ste proveli sekund vašeg života u proteklih 13 godina razmišlјajući o tome šta se dešava na Pandora-i ili kako se snalaze Jake Sully (Sam Worthington) i Neytiri (Zoe Saldaña), pod pretpostavkom da se sećate imena njihovih likova. “The Way of Water” će čak i iz zadivljenih vernika ili čak “Avatar” agnostika poput nas učiniti zadivlјenim vernicima, barem na tri sata i neki minut duže. Film nije samo vizuelno upečatlјiv, već je i duhovno bogat - jednostavna, ali prodorna priča o porodici i prirodnom svetu koji je galaksijama bolјi od prvog.

Tri sata i 12 minuta zvuči preterano, ali postoji nešto izrazito dekadentno u tome da se zaista toliko vremena posveti filmu u bioskopu. Kada se reditelј bavi tim vremenom, kao što je Cameron i mnogi drugi pre njega, to je jedinstveno nagrađujuće iskustvo. Drugim rečima, to nije veliko pitanje. I zaboravićete na proveru vremena od prvog snimka Pandora-inog i Jake-ovog ozbilјnog izlaganja o tome šta se dešavalo u protekloj deceniji.

On i Neytiri sada imaju troje dece, Neteyam (Jamie Flatters), Lo’ak (Britain Dalton), Tuk (Trinity Jo-Li Bliss) i usvojenu ćerku tinejdžerku Kiri (Sigourney Weaver), i srećni su što žive u šumi. „Sreća je jednostavna“, kaže on. „Ko je ikada pomislio da bi tupson poput mene mogao da provali šifru?“ Tako da, naravno, to ne može da traje. Ljudi su u potrazi za Jake-om, a poznati antagonista predvodi napad. I uskoro je njegova porodica u bekstvu, vraćajući se kući u drugi deo Pandora-e, na vodi sa novim plemenom koje predvode Ronal (Kate Winslet) i Tonowari (Cliff Curtis) koji im nerado daju utočište i pokušavaju da ih nauče kako da žive na vodi.

Vredi napomenuti da Cameron nije napunio film zamornom akcijom bez prekida i nepotrebno komplikovanom zapletom. Postoje dugi delovi filma u kojima jednostavno istražujemo okolinu sa likovima, uživajući u zamršenosti grebena ili uživajući u lepoti džinovskih morskih stvorenja. Ponekad samo sedimo u vodi sa Kiri koja takođe sedi u vodi. To ne unapređuje akciju ni na koji očigledan način. To nije čak ni razvoj likova. To jednostavno jeste to, i to je spokojno. Zamišlјate da bi bilo ko bez njegovog uticaja teško mogao da opravda nešto slično.

Akcija je takođe tu, naravno, i uzbudlјiva je jer ste postali uloženi u porodicu i zabrinuti za decu koja nikada nisu tamo gde bi trebalo da budu i često su u opasnosti zbog toga. I iako znamo da dolazi još nastavaka, i da je jedan već završen, ovo nije vrsta franšize u kojoj će bilo ko garantovati lažnu smrt superheroja. Naravno da ima neke “Avatar” šašavosti, uklјučujući i činjenicu da se reč „brate“ izgovori oko hiljadu puta, ali ima i nečeg divnog u direktnom dijalogu i emocijama u igri. Niko se ne probija kroz ovo iskušenje.

„Nikad ne sumnjaj u James Cameron-a“ je u poslednje vreme postalo pomalo poklič, barem među onima koji su ostali na Twitter-u. To je još neobičnije što su nekada mitski nastavci postali neka vrsta šale u godinama od prvog filma. Čak i kada se datum izlaska “The Way of Water” zapravo približio „koga briga?“ hor se pojačao. Da li je neko zaista dvaput razmislio o “Avatar”-u? Ali Cameron zna kako da se snađe u uzbudlјivom nastavku, kao i na vodi (i u ovom filmu takođe upućuje na njegove najveće hitove).

Ali onda su lјudi to videli i melodija se promenila. Ima nečeg utešnog u činjenici da smo sposobni za intenzivan, kolektivni kulturni udar. To "koga briga?" može u trenu da preraste u necinično čuđenje. Da li je to magija filmova? Nastavljanja da pomerate granice iskustva na velikom ekranu? Ili klađenje na priče koje čudno zvuče o ogromnim plavim ekolozima umesto o superherojima? Možda je to samo James Cameron magija.