Babel (2006)

Tamo gde se završava nada i vera u neki bolji i humaniji svet – sa mnogo više istine, pravde, ljubavi i saosećanja među ljudima sa filmom ,,21 gram“, počinje treći deo Inarituove trilogije smrti i haosa savremenog sveta, počinje put u paklenu bezdušnost, bezosećajnost i zlo, popločan izneverenim nadama nevinih žrtava i brutalnim cinizmom licemernih zlotvora koji se ,,bogate“ i vladaju na tuđoj nesreći i bedi...

,,Na konvencionalnom nivou može se reći da ,,Vavilon“ govori o lošoj komunikaciji, ali za mene je to film o tome koliko su ljudska bića ranjiva i krhka kada se veza pokida, o tome da nije problem u vezi već u čitavom lancu... Ne morate se izgubiti u pustinji Maroka da biste osetili da ste izolovani i usamljeni. Najužasnija samoća i izolacija je ona s kojom eksperimentišemo sa sobom, svojim suprugama i decom“, reči su samog Inaritua o filmu ,, Vavilon“.

Inaritu se nezadrživo kreće uzlaznom kreativnom putanjom – nelinearnom, kompleksnom i sve zahtevnijom u zanatskom i umetničkom smislu, briljirajući u jednom neprekinutom nizu filmskih klasika... Žestoka društvena drama i kritika, viđenje savremenog sveta u turobnom i bestidnom lancu zla i nasilja, paklu u kojem je ,, čovek čoveku vuk“ i u kojem ,, svi ratuju protiv svih“, sastavljena od nekoliko na prvi, letimičan pogled, nepovezanih priča stvara novo genijalno filmsko ostvarenje svetske kinematografije, stvara još jedan brutalno surov i bolno istinit film - ,,Vavilon“ (,,Babel“) meksičkog reditelja nepresušnog talenta i beskompromisnog, hrabrog i buntovnog stava u odnosu na ,,uobičajeno“, konformističko prihvatanje realnosti i zatvaranje očiju pred očiglednim problemima modernog sveta... Na platnu života, veštom rediteljskom rukom Inaritu je ponovo naslikao zastrašujuću viziju modernog, bezbožnog i perfidnog Vavilona, kule sagrađene od okrvavljenog novca i bezdušnosti, na kostima miliona nevinih ljudskih žrtava kao temelju večnog ovozemaljskog zla...

,,Vavilon“ pripoveda veštim filmskim jezikom nekoliko životnih priča koje se odvijaju u Maroku, Japanu, Meksiku i SAD, povezanih tragičnim događajima i nizom ,, slučajnosti“ , unutar užurbanosti i ludila modernog, moralno posrnulog sveta koristi i samoživosti... Niz naizgled nebitnih događaja – od kupovine oružja pastira Abdulaha (negde u zabiti pustinje južnog Maroka), puške koja nesretno opali prilikom igre Abdulahove dece i ranjava Amerikanku koja se sa mužem na turističkom proputovanju kroz Maroko, zatim ,, otkrića“ američke vlade da je ,,taj pucanj čin terorističkog akta“, zapliće se tragična nit nesreće sveta trajno obolelog i zatrovanog beskonačnim lažima čiji začarani krug ništa i niko ne mogu da prekinu već više od 50000 godina civilizacije...

Kada ,,vinčesterka“ proizvedena u SAD, prodata u Japanu, potom poklonjena u Maroku, koja na kraju završi u rukama dva mlada čobanina u marokanskoj nedođiji, tokom nevine nigre slučajno opali i pogodi američku turistkinju, stihijski se pokreće lavina medijske hajke na teroriste i otvara ambis nesporazuma među ljudima različitih rasa i kultura... Zanatskim perfekcionizmom Inaritu kroz kadrove marokanske pustinje, meksičkog šarenila, velikog betonskog mravinjaka – Tokija gradi priču o svetu moderne Vavilonske kule spoticanja, bezbožništva i nerazumevanja među ljudima, sliku haosa i brutalnosti modernog sveta. Krenuvši od nekadašnjeg biblijskog mita o prkosnom i oholom građenju kule protivno Božijoj volji, Inaritu stiže u središte savremenog, još haotičnijeg i bogohulnijeg Vavilona – sveta koji neizlelivo pati od nedostatka istinske komunikacije, empatije i razumevanja među ljudima...

Zastrašujuće, ,,bošovske“ slike modernog pakla, sastavljene od komadića ljudskog očaja, nebrige, bezbožnosti, sebičnosti, dvoličnosti i pohlepe na kraju sastavljaju jedan beznadežni mozaik Vavilona 21. veka – u krugu posledica, koje neprekidno izviru jedna iz druge, sa zamagljenim i namerno izvitoperenim uzrokom koji se nikad ne otklanja, smrt i očaj ostaju kao jedine zagarantovane ,,vrednosti“ koje sleduju većini... ,, Slučajno“, naravno...

Inaritu smatra da je jezik filma način na koji umetnik može da savlada barijere među ljudima širom sveta: ,,Mislim da nema savršenijeg oruđa za rešenje jezičkih barijera od moćnih slika i muzike. Slikama nije potreban prevod zato što aktiviraju univerzalne ljudske emocije. Film je nešto najbliže esperantu“.

Tamo gde počinju očaj i nevera, ne preostaje nam ni ,,21 gram“ nade – spasonosne duše velikih i hrabrih ljudi poput Inaritua i njemu sličnih ...