Billy Lynn's Long Halftime Walk (2016)

Filmska adaptacija satiričnog romana o američkim vojnicima koji se vraćaju iz borbe da bi ih kod kuće slavili ljudi koji nikada neće moći da u potpunosti cene njihovu žrtvu – delo je neverovatno ozbiljnog Ang Leea. Oni deluju kao čudni ortaci, a rezultat, tj. film „Billy Lynn's Long Halftime Walk“ istovremeno deluje i neuredno i inspirativno.

Novajlija Joe Alwyn igra Billyja Lyna, odlikovanog vojnika koji se vraća iz Iraka. On i ostatak njegove Bravo jedinice treba da budu deo proslave tokom poluvremena fudbalske utakmice za Dan zahvalnosti u Dalasu daleke 2004. godine. Da bi bio sniman pri brzini od 120 frejmova u sekundi i prividno/idealno prikazan u 4K rezoluciji i u 3D-u (iako izgleda da će samo dva američka bioskopa moći sve to da podnesu), namera samog filma jeste da gledaoci urone u svaki detalj Billyjevog iskustva u njegovoj domovini, ali i u inostranstvu.

Iako ima puno toga čemu možemo da se divimo u pogledu ovog tehničkog napretka, on utiče samo na uklapanje. Već više od jednog veka, filmovi su obično bili snimani i predstavljani na oko 24 frejmova po sekundi. Postoji određeno kašnjenje – ili sjaj – koje dolazi sa ovim brojem frejmova, pošto ljudsko oko može videti daleko više frejmova u jednoj sekundi (engl. frame per second – FPS) od ovih 24 fps-a. I upravo taj nedostatak kašnjenja ili sjaja kod filmova koji imaju 120 fps-a dovodi do vizuelnih prepreka koje su previše visoke da bi se prebrodile. Ne iznenađuje što je ova tehnička inovacija zapravo najefikasnija na fudbalskim terenima i na bojnim poljima, tj. u obe sekvence koje se paralelno pojavljuju u drugoj polovini filma.

Alwyn je okružen impresivnom glumačkom ekipom, uključujući Kristen Stewart koja igra Billyjevu sestru, Kathryn, koja je odlučna u svojoj nameri da spreči svog brata da se vrati tamo; Chris Tucker kao holivudski producent koji je odlučio da dobije ugovor za film za svoje momke; Steve Martin kao polu-zli vlasnik fudbala u stilu Jerryja Jonesa; Garret Hedlund kao Billyjev strogi starešina, i na kraju, Vin Diesel u ulozi Shrooma, narednika Bravo tima čija smrt proganja sve u filmu.

Dok ova jedinica jednostavno pokušava da izađe na kraj sa čudnim i stresnim procedurama na dan utakmice, što je posebno lepo predstavljeno u nezaboravnoj sceni konferencije za štampu, ljubavna romansa se razvija između Billyja i Faison (Makenzie Leigh), jedne od navijačica Dallasa. Scene u kojima se Alwyn i Leigh pojavljuju zajedno deluju stvarno upravo zbog nedostatka njihove genijalnosti. I Billy i Faison igraju uloge, a njihova međusobna očekivanja su izgrađena na društvenim stereotipima muževnog ratnika i poslušne, lepe buduće žene. Leigh nalazi dubinu u ovim trenucima, dodajući zločeste elemente nekim direktnim dijalozima.

Scenario koji je pisao Jean-Christophe Castelli predstavlja adaptaciju romana Bena Fountaina, i uopšte nije britak. Naravno, sve to izgleda kao da je namerno učinjeno. Većina ovih likova recituje teme i konflikte u dijalozima, govoreći rečenice poput, „Amerikanci su deca koja moraju negde drugde da odu da bi odrasla, i ponekad umru“, zajedno sa rečenicama u stilu, „Pričanje je jeftino, a ono što je skupo je novac. Ovo je naša zemlja, momci. I ja se bojim za nju.“ Iako je sama poruka jasna, prečesto joj nedostaje duh ratne satire koji je ranije bio prisutan. Sigurno je da se „realnost“ onoga što se predstavlja, delimično zahvaljujući i povećanom broju frejmova u sekundi, ne prepliće uvek dobro sa onime što je trebalo da bude ekstremna verzija sveta u kojem živimo i ljudima kakvi jesmo.

To je borba koju Lee vodi od početka do kraja filma. Bilo je na hiljade ratnih filmova koji su istraživali ko je poslat da bije naše bitke, na koji način se ti ljudi vraćaju kući, i šta je to što možemo da učinimo da oni ostanu zdravi. Nešto od onoga što se obrađuje u „Long Halftime Walk“ Billyja Lynna deluje kao proširenje ove teme, kao postavljanje pitanja o tome šta znači zaista ceniti naše vojnike i živeti sa svime što se dešava tokom borbe – emocija koja je trenutno i divno zabeležena na polovini filma „Star-Spangled Banner“.

U pokušaju da se proveri koliko zapravo dugujemo ovim hrabrim muškarcima i ženama, Lee nam nudi puno toga. Međutim, to i dalje nije dovoljno.