Blow up (1966)

Italijansko-britanski film italijanskog režisera Mikelanđela Antonjonija, rađen je prema priči argentinskog književnika Kortazara - ,,Las babas del diablo“, inspirisan životom britanskog fotografa Davida Baileya (scenario, u saradnji sa Antonjonijem uradio je Tonino Guerra)...

Elitni modni fotograf Tomas (David Hemmings) kreće se, kao glavni lik, kroz vrtoglavi svet mode i nikad življe kulturne scene Londona, šezdesetih godina 20. veka. Film prati jedan dan u životu fotografa Tomasa... Fotografišući u kreativnom zanosu, voajerski, jedan nepoznati zaljubljeni par u parku, on kasnije, tokom razvijanja fotografija uviđa da je na jednoj od njih zabeležen dokaz misterioznog ubistva – kreće uvećanje snimka i stvarnosti jednog događaja u ljudskom životu prolaznosti i nesigurnosti...

... Antonjoni je bio ne samo filmski, već zaista umetnički genije koji je na neverovatan način uhvatio duh šezdesetih godina i omamljujući svet fotografa, pre svega modnih, ali i drugih umetnika, pa i ne čudi što je njegov film uticao na mnoge...

...Nakon bavljenja prazninom, otuđenjem, dehumanizacijom i pukom površinom sveta, antologijskim ostvarenjem iz 1966. godine - ,,Blow up“ Antonjoni se okreće čistoj vizuelnoj lirici, raskoši artizma i vlastitog umetničkog genija, slikajući objektivom uzavreli London šezdesetih (fotografija: Carlo di Palma, muzika: Herbie Hancock i the Yardbirds). Suptilnošću ,,antonjonijevskog“ kadra i rafiniranošću jedinstvenog stila uranjamo u raskoš ,,swinging sixties“ magiju eksplozivnih i oslobađajućih šezdesetih – moda, sex, rock and roll, underground subverzivnost i mistika psihodelije eruptivno se rasplinjuju u čudesnoj ekstazi slike i zvuka... Prelepe Vanessa Redgrave i Sarah Miles, uz raskoši vrhunskih modela tog vremena samo doprinose eruptivnosti svetkovine subkulurnih dešavanja jedne nestvarne epohe i filma koji je neponovljivi i potpuno preneo njen duh hiperaktivnosti i neobičnosti...

Pod uticajem filozofije egzistencijalizma Mikelanđelo Antonjoni je snimao filmove u čijem su središtu problemi savremenog čoveka... Nazivali su ga ,,pesnikom s kamerom u rukama“ i ,,neorealistom duše“... Kritičari su smatrali ,,Blow up“ njegovim najvećim ostvarenjem, ,, svojevrsnim filzofskim traktatom o objektivnosti u modernom svetu“...

,,Nemojte od mene praviti filozofa savremenog života jer ja to jednostavno ne mogu da budem. Likovi mojih filmova su likovi, ne treba ih doživljavati kao žive ljude, niti kao nekakve simbole. Ne trudite se da izvučete moralne pouke iz njihovih životnih situacija. Shvatajte ih kao nešto na šta reaguje naša svest... što se pretvara u lično emotivno iskustvo“, objašnjavao je Antonjoni svoju viziju...

...Antologijski su filmovi postavljali mnoštvo pitanja bez odgovora i bili su karakteristični po dugim i statičnim scenama, ispunjenim tišinom i kratkim, ali veoma intelektualnim i teško razumljivim dijalozima. Njegovi dugi kadrovi dočaravali su realno vremensko trajanje scena i unutrašnje svetove likova uznemirenih egzistencijalnim nelagodama života...

Slavni američki glumac, Džek Nikolson, koji je početkom sedamdesetih tumačio glavnu ulogu u jednom od Antonjonijevih ,,američkih“ filmova: ,,Profesija: reporter“, rekao je o Antonjoniju sledeće: ,,Evropa i ceo svet mnogo duguju mom učitelju koji je zaista voleo umetnost, život, lepotu, ljude. Zapravo, kasnije sam celoga života tražio Mikelanđela u svim svojim filmovima. Govorim o njegovom posebnom pogledu na stvari, ljude, likove, stvaralašvo. Ne znam, moguće da me je tada odabrao zato što je u meni osetio čoveka koji hoda po ivici. Neophodno je tražiti svoje u životu onako kako je to radio reporter koji je putovao raznim svetskim ćorsokacima“.

Svojom originalnom poetikom nedogađanja Antonjoni je stvorio filmsko remek-delo ,,Blow up“ (,,Uvećanje“), prikupljajući krhotine tzv. ,,stvarnosti“ i ,,događaja“ koja ne vode nikuda. Naizgled učvršćena na fotografijama glavnog lika – fotografa Tomasa, stvarnost,, jednog ubistva“ se menja i raspada pred očima gledaoca. Stvarnosti u stvari nema, već postoji samo njeno relativno tumačenje – sugeriše nam na kraju svojom magičnom i suptilnom poetikom neprevaziđeni mag filmske umetnosti- Michelangelo Antonioni.