Borgman (2013)

Ovo je film zbog koga će se lenji mozgovi vrlo iznervirati jer im se ništa neće samo od sebe razjasniti. Ukoliko niste spremni da se pomučite i bar tri puta zabezeknuto lupite posred čela, ovo nije priča za vas.

A priča ide ovako.

U šumi kraj grada, pod zemljom, u improvizovanoj sobi, poput krtice u svojoj jazbini, živi čovek za kog će se ispostaviti da se zove Borgman. Kao i svaka zver, i Borgman ima istančan sluh. Njega gone sveštenik i još dvojica naoružanih ljudi, kao što se lovi kakva štetočina. Ali Borgman ih čuje, oseti i beži na vreme. Usput pokuplja još dvojicu prijatelja koji žive na identičan način.

Već na početku pitamo se kakva je ovo skupina, zašto žive na taj način i zašto ih progone. Film počinje dovoljno uvrnuto a tako i nastavlja, šokirajući iz trenutka u trenutak.

Borgman sada ide od kuće do kuće i traži da se istušira u njima. Sasvim šokantan zahtev za prosečnog građanina koji živi iza spuštenih zavesa, ceneći svoju privatnost više od svega i smatrajući svoj dom vrhuncem te privatnosti. Zapravo, Borgman traži svoje žrtve i nalazi ih na vrlo iskusan način, tamo gde je moderan brak osetljiv, na polju nepoverenja i suštinskog nepoznavanja supružnika, gde se ljudi boje nepoznate strane svojih najbližih. Isprovociran, vlasnik kuće bez očiglednog razloga za tako ekstremnu reakciju, već više u stilu „zato što mi se može i zato što si ti prljava nebitna skitnica“ krvoločno isprebija Borgmana.

Međutim, ubrzo shvatamo da je to i bio deo Borgmanovog plana. On sada ide na kartu sažaljenja kod supruge nasilnika i iskusno izdejstvuje da mu ona pruži pomoć i zadrži ga u kući do oporavka.

Ovo je samo početak. Svaki detalj ove priča je neočekivan i snažan i o svakom se može mnogo pričati. Od ovog trenutka Borgman se implementira u um svoje domaćice znajući sve njene slabe tačke i osetljive niti modernih brakova. Ide na kartu straha koji se u njoj javlja kada se suoči sa agresivnom stranom svog supružnika i kao što sama kaže, dok mi znamo da misli na Borgmana: „Ima nečeg oko nas. Nešto izvan nas što se tu i tamo uvlači. Toplina...Prijatna toplina koja opija ali isto tako i zbunjuje. Ljuštura nečega što znači štetu.“ Jedino što suprug ima da joj odgovori jeste: „To je zabluda, halucinacija, umor... Previše radiš.“ Ovaj razgovor supružnika je tačka filma u kojoj nam reditelj bar donekle otkriva smisao dešavanja. Ona se otvoreno pita i strepi. Kaže: „Srećni smo. A sreća mora biti kažnjena.“ Suprug, arogantni uspešni čovek iz Zapadne Evrope koji postojeći sistem posmatra kao pravedan i zaslužen kaže joj na to: „Rođeni smo na zapadu, a na zapadu postoji obilje. Jednostavno je tako.“

Tako film lupa jednu upozoravajuću šamarčinu evropskom društvu koje se oseća ušuškano u svom komforu, zbrinuto i sigurno, bez trunke griže savesti i sumnje u opravdanost svog položaja. U početku mislimo da Borgman želi da ubije vlasnike bogatog doma kako bi se sa svojim prijateljima uselio u njega. Ali on ima jednu dublju ideju – on želi da deluje kao sila koja sprovodi pravdu bez lične koristi, sila koja će naterati taj dom da se sam od sebe uništi, poput „neke topline koja opija i zbunjuje“, da se uruši zato što to zaslužuje, . To se i dešava. Deca i njihova dadilja prelaze u društvo nasilnika koji odlaze, dok supružnici uništavaju jedno drugo.

Pre svega, kao što i sam reditelj kaže, Borgman je film koji postavlja pitanja a ne daje odgovore. Ako je to sve što vredi u ovom filmu, opet je dosta. Čitavo zapadno društvo je isprovocirano da preispita svoju savest, a onda i svako ponaosob: dekadentna, seksualno izopačena “nova evropska buržoazija”, prosečan beloputi evropski rasista koji se krije u svakom od nas, svaki uspešni-poslovni-ambiciozni-automat-čovek koji je zaboravio smisao svemu što je stekao. I ma koliko da ne mogu da se otmem utisku da Borgman možda i previše duguje Hanekeovim Zabavnim igrama, ipak je dovoljno bitan i originalan na sasvim neočekivan način.

Možda nećemo doći do krajnje odgonetke svega što se desilo i pozadine i motiva Borgmanove družine, ali ćemo gledajući ovu lucidnu predstavu psihofizičkog terora sebe zapitati par bitnih i osetljivih stvari: da li nas blagostanje čini arogantnima, koliko ta arogantnost i osećaj moći vode u fašizam, da li poznajemo svoje najbliže, da li porodica može da opstane u ovakvom svetu, da li se deca rađaju zla ili ih to društvo takvima čini.

Tekst preuzet sa bloga Jednostavno Sasvim.