Carlito's Way (1993)

Carlito's Way' je američki igrani film snimljen 1993. godine u režiji s Al Pacinom i Seanom Pennom. Temeljen je na romanima Carlitov način i U sitne sate njujorškog sudije Edwina Torresa. Scenario je adaptirao David Koepp.

Dva romana po kojima je snimljen film govore o Carlitu Briganteu, izmišljenom portorikanskom narko dileru koji odlazi u zatvor, nakon toga se vraća svom starom poslu. Ovaj film temeljen je na romanu U sitne sate (naslov prvog romana je korišćen da se izbegne zabuna s filmom Martina Scorsesea iz 1985., U sitne sate), a govori o Carlitovim nastojanjima nakon izlaska iz zatvora uz pomoć svog advokata.

Godine 2005. je snimljen prequel pod naslovom Carlito's Way: Rise to Power gde je glavnu ulogu igrao Jay Hernandez.

1975. Film počinje dok ranjenog Carlita Brigantea (Al Pacino) odvode ambulantnim kolima. Dok kola zastaju, počinje prisećanje na događaje. Priča počinje u sudnici, gde je Carlitov advokat Dave Kleinfeld (Sean Penn) upravo uspeo izbaviti Carlita iz zatvora Greenhaven i Sing Sing nakon što je odslužio više od pet godina na temelju osude za posedovanje ilegalnih stvari.

Presretni Carlito počinje slaviti u sudnici, što se nastavlja do ostatka dana i noći dok Carlito i Kleinfeld plešu i piju do zore. Na samom kraju noći, Carlito iznenađuje Kleinfelda: namerava živeti normalnim životom. Znajući da je Carlito bio gangster i diler od kada je bio dete, Kleinfeld posumnja u to, ali Carlito insistira na tome i objašnjava svoj plan: kupiti auto-salon na Bahamima i iznajmljivati automobile bogatim turistima. Kleinfeld istakne da Carlito nema novca, resursa ili veza, i da ne zna kako se prodaju automobili. Carlito odgovara kako će poraditi na tome.

Carlito sutradan posećuje svoju staru četvrt i biva iznenađen kako se promenila tokom godina koje je proveo u zatvoru i kako zna samo nekolicinu ljudi. Susreće Pachangu (Luis Guzman), prijatelja i gangstera, koji vodi popis njihovih prijatelja koji su umrli ili završili u zatvoru.

To učvršćuje Carlitove namere da se drži podalje od podzemlja, ali svi kojima to kaže, od prijatelja do bivših šefova, sumnjaju u to...

Pacino je prvi put čuo za Carlita Brigantea u New Yorku 1973. Radio je na filmu Serpico kad je upoznao sudiju Vrhovnog suda Edwina Torresa, pisca koji je pisao romane Carlitov način i U sitne sate. Nakon što su romani dovršeni, Pacino ih je pročitao i oni su mu se svideli, posebno lik Carlita.

Insipracija za romane došla je iz Torresove pozadine, stvari koje je dobro poznavao; iz Istočnog Harlema gde je odrastao i atmosfere rasnih bandi, droge i siromaštva.

Pacina je 1989. tužio producent Eliott Kastner i tražio 6 miliona dolara. Kastner je tvrdio da se Pacino dogovorio da će nastupiti u njegovoj verziji Carlitova filma s Marlonom Brandom u ulozi advokata Davida Kleinfelda. Tužba je odbačena, a produkcija otkazana.

Martin Bregman je producent veteran koji je producirao filmove kao što su Serpico, Pasje poslepodne i More ljubavi. Za Karlitov put, prva stvar je bila napisati scenario koji će predočiti svet Carlita Brigantea i biti dobar predložak za Pacinov talenat. David Koepp, koji je radio na scenarijima filmova Jurski park i Smrt joj dobro pristaje, upravo je bio završio scenarijo za Bregmanov predstojeći film Senka kad ga je producent Michael S. Bregman predložio za Carlitov put. Odluka je pala da će se scenarijo temeljiti na drugom romanu, U sitne sate. Carlito je u tom razdoblju bio sličniji Pacinovim godinama. Iako je temeljen na romanu U sitne sate, ostao je naslov Carlitov put, ponajviše zbog postojanja filma Martina Scorsesea U sitne sate.

U jednom trenutku se govorilo da će reditelj biti John Mackenzie. Kad su se razmatrali Carlitov put i njegov nastavak U sitne sate, Martin Bregman se setio Abela Ferrare. Nakon što se Bregman i Ferrara nisu uspeli dogovoriti, doveden je De Palma, s kojim je Bregman radio na Licu s ožiljkom. Bregman je objasnio da ova odluka ne podrazumeva "okupljanje stare ekipe" nego korištenje najboljih mogućih dostupnih talenata.

De Palma je nevoljno pročitao scenarijo, a kad je primetio da su iskrsnuli španski likovi, bojao se da će film biti novo Lice s ožiljkom. Slali su mu scenarijo više puta, a De Palma ga ne bi pročitao. Rekao je kako ne želi snimiti još jedan gangsterski film na španskom. Kad ga je konačno pročitao do kraja shvatio je da to nije ono što je zamislio.

Pacinu je ovo bila prva uloga nakon Oscara za Miris žene. Kako bi se uživio u lik Carlita, Torres ga je proveo kroz mračne prolaze Istočnog Harlema. Pacino je prvo zamislio Carlita s konjskim repom. Ali nakon poseta Harlemu, shvatio je da ti tipovi ne nose repove. Brada je bila Pacinova ideja. Crna kožna jakna se jednostavno uklapala u taj period.

Snimanje je počelo marta 1993., iako je prvo zakazano snimanje, vrhunac na stanici Grand Central, moralo biti odgođeno jer se Pacino pojavio na štakama. Umesto toga, produkcija je počela snimanjem prizora kod bilijarskog stola.

Osim prizora postera, celi film je snimljen na lokaciji u New Yorku. Brian De Palma je tumarao Manhattanom u potrazi za prikladnim lokacijama. Stambena zgrada u 115. ulici postala je mesto Carlitova povratka. Sudnica, u kojoj Carlito zahvaljuje tužitelju, snimana je na radnom mestu sudije Torresa, u zgradi Vrhovnog suda.

Beg Tonyja Taglialuccija iz zatvora Riker smatran je nemogućim jer bi se moralo snimati usred noći na reci. Umesto toga, za snimanje je poslužilo brodogradilište u Brooklynu.

Karlitov put dovršen je jula 1993., a objavljen je novembra 1993. Kritičari su ga dočekali s podcenjivanjem pa film nije najbolje prošao u bioskopima, iako je posle ostvario komercijalni uspeh na prodaji raznih video materijala.

Carlitov put, kao i De Palmino Lice s ožiljkom, deli mnoge elemente s klasičnim tragedijama. Carlito je ubijen većinom radi svoje oholosti i tvrdoglavosti, budući da je odlučno ignorisao sva upozorenja koja su mu mogla pomoći da izbegne vlastitu smrt, uključujući Sassova upozorenja da treba bolje tretirati Bennyja Blanca i ona u vezi Pachangine izdaje, Gailina upozorenja da će ga ubiti, i brojna druga upozorenja o Kleinfeldu (uključujući Carlitove vlastite predosećaje).

Ova tvrdoglavost i odbijanje da posluša savete od spolja u korist vlastitih podsećanja na pale junake u grčkim tragedijama; likovi u Carlitovom putu, baš kao i likovi antičkih drama, zbog toga su uhvaćeni u spiralu nasilja, smrti i uništenja.