Dogurasmo sa gledanjem i do osme epizode serije „Kralj Petar prvi“. Tanka priča, jedva dovoljna za film, a eto nekome se prohtelo da (za velike državne pare) sve to pretoči i u seriju dodaje i proširuje što god mu se prohte. Napraviti od toga istorijski spektakl, a mimoići istoriju! Kao kad gledamo tursku seriju „Sulejman Veličanstveni“ i hoćemo iz nje da saznamo tursku istoriju.
Diletantski rađena, radnja teče pravolinijski, ravna kao daska. Dijalozi naravno moraju biti izmišljeni, ali zašto ta umetnička sloboda mora biti na uštrb duha tog vremena? Izbija tako na videlo sva naivnost i neinventivnost režisera i drugih učesnika u projektu (Jedino je gluma glavne ličnosti Lazara Ristovskog na visokom nivou). Posebno je pitanje, zašto ta fikcija mora biti uglavnom negativna. Zašto se degradira tradicija srpskog naroda, a o trošku tog naroda. Moralo se voditi računa o svakoj „sitnici“. A sitnica po sitnica i gledamo haotična zbivanja na frontu i u generalštabu, bez strategije i komandne odgovornosti, što je falsifikat naše istorije.
Petparačke intrige u stilu današnjih tabloida jadnog i nesrećnog kralja našeg Petra Prvog Karađorđevića, čije ime nose danas mnoge ulice i škole, prikazuju kao nemoćnog gubitnika. Naravno, kada se istorijske činjenice ne samo prenebregavaju i ignorišu, nego ponekad i falsifikuju. Evo nekih primera:
Aneksionu krizu 1909. godine, kada su u Beogradu povodom aneksije Bosne i Hercegovine od strana Austrougarske izbile masovne, spontane demonstracije, gledalac kroz prozor čuje tek kao odjek nečega za šta može pomisliti da to grupica ljudi protestvuje protiv ondašnje vlasti.
Balkanski ratovi 1912. i 1913. godine, kojima se viševekovni san juga Srbije o oslobođenju od Turaka najzad ostvario i to dobrim delom zaslugom kralja Petra, samo su uzgred pomenuti.
U osmoj epizodi (28. aprila 2019. godine) od haotičnog juriša u Kolubarskoj bitci, kada srpska vojska pobeđuje i proteruje austrougarsku vojsku preko Drine, najednom se (bez ikakvog objašnjenja) prelazi u haotičnu bežaniju prema Kosovu i Metohiji i dalje prema albanskim gudurama. Gledalac s pravom ostaje zbunjen: izostalo je gotovo godinu dana mira sa glavnim gradom Nišom. U Nišu je zasedala vlada, skupština, u jednoj vili boravio kralj Petar Prvi... U tim ratnim uslovima kada se broj stanovnika Niša utrostručio zbog izbeglica i zarobljenika sve je kako tako ipak funkcionisalo. A u prozivanju mrtvih i ranjenih u ovoj epizodi ni pomena o tifusu, a tifus je desetkovao i vojsku i stanovništvo.
Čuvena „Niška deklaracija“ (7. decembra 1914. godine“) obznanila je ratne ciljeve Srbije: ujedinjenje svih Južnih Slovena. O ovoj dalekosežnoj odluci ne znamo šta je mislio i govorio kralj Petar Prvi, a useriji je taj period nažalost jednostavno preskočen kao nevažan.
Ali ostavimo istoriju. Može se nekako razumeti, pa i tolerisati što režiser iz nje uzima samo ono što hoće. Pogledajmo neke evidentne greške koje se mogu dogoditi samo amaterima:
U osmoj epizodi neke scene koje bi svaki režiser nastojao da prikrije ovde se naprotiv ističu. U filmu „Kosovski boj“ zluradi su na trenutak uočili u pozadini neki traktor, u seriji „Montevideo, Bog te video“ za sekundu tek erkondišn na beogradskoj železničkoj stanici, a u ovoj seriji čak nekoliko puta vojnik na smotri sa cigaretom u zubima! Nezamisliva stvar i danas u vojsci, a kamo li sa tadašnjom strogom disciplinom. Da i ne pominjemo da smotru vrši kralj lično! Sledio bi vojni sud, možda i preki vojni sud, možda bi ga oterali u ludnicu. Da li je u seriji bilo vojnih konsultanata (moglo je od te milionske sume odvojiti nešto i za njih).
Primetili bi ti vojni konsultanti i scenu kada komandir baterije komanduje juriš bajonetima a nisu u neposrednoj opasnosti. Nezamislivo je (pomisliće svako ko je služio vojsku) da se napuste topovi. Artiljerija ima svoju komandu koja strateški odlučuje gde će se oni postaviti ili kuda brzo premestiti. Setimo se našeg prvog i do sada najboljeg filma o Prvom svetskom ratu „Marš na Drinu“ gde za izgubljeni top pišu izveštaj generalštabu.
I u seriji se ističe da je naša vojska najvećim delom sastavljena od nepismenih seljaka. Ali kako taj seljak u tom ratnom haosu piše pismo kući majci, pošta radi besprekorno i pismena majka već čita pismo. Valjda je to samo režiseru zamislivo!
Bilo je vojnika iz svih krajeva Srbije i Stare Srbije (kako se tada nazivala teritorija današnjih Kosova i Metohije i Severne Makedonije). Zar zbog autentičnosti oni nisu mogli govoriti svojim dijalektom, a ne književnim jezikom?! Ali onda bi se morali angažovati i platiti lektori, profesori dijalektologije!
Srpski oficiri u 19. i u 20. veku (do Drugog svetskog rata) imali su svoje posilne i znalo se tačno šta oni rade. Zaista je tada bilo nezamislivo da posilni oficiru, da ne govorimo o generalu, a u seriji posilni čak kralju sugeriše šta kralj da piše!!!
Da li ćemo se i u sledećim epizodama pokatkad nečemu neoprostivom samo kiselo nasmešiti ili ozbiljno iznervirati, ili (kako čini dobar deo gledalaca) mirno konzumirati ono što nam se servira, videćemo.
Autor: Dragan J. Ristić, književnik i književni prevodilac