•        Evo prilike da i Vi postanete deo Prologa.
  •        Ukoliko želite da postavite prikaz svog omiljenog, ili neomiljenog, filma, glumca ili reditelja, vest koja vam je jako značajna, ili bilo šta što se tiče sveta kinematografije, možete nam poslati vaša viđenja na adresu info@joombooz.com
  •        Da bi bio objavljen, prikaz ne sme u sebi sadržati nikakve vulgarnosti, da ne bude kraći od 10 rečenica, reči poput "brate", "sestro", "fenomenalno", "super" (osim ako nije deo naslova) i njima slične neće se uzeti u obzir, kao ni atak na manjinske grupe.
facebook twitter rss youtube

Das Weisse Band (The White Ribbon) (2009)

Najvažniji reditelj današnjice, austrijanac Michael Haneke, vratio se nemačkom jeziku, prvi put posle 1997. kada je snimio „Funny Games“. Ovo je takođe i bio njegov povratak Evropi, nakon što se dve godine zadržao u Americi, snimajući rimejk pomenutog filma iz 1997.

Nakon što sam odgledao „Das Weisse Band“ shvatio sam da je to prvi istinski film, u kompletnom smislu i značenju reči „film“, koji sam odgledao nakon Bergmanovog filma „Fanny och Alexander“ (1982). Heneke je ovaj projekat razvijao desetak godina. Prvobitno je planirana TV serija od koje su producenti odustali.

Više od 7000 dece je prošlo razgovore u šest meseci dugom periodu odabiranja uloga. Kao i ostali autori, Haneke se držao dobro oprobanih glumaca, sa kojima je već radio i čiji je senzibilitet poznavao. Uloga pastora je pisana za Ulricha Muhea, koji je već nekoliko puta radio sa rediteljem, ali je on preminuo 2007. Poput Bergmana, Haneke je uzeo za film glumce sa pozorišnim iskustvom jer je složenost teksta sa nijansama lica moga samo glumac sa istorijom pozorišta iza sebe da iskaže.

Sve scene su snimane u boji, pa tek onda prebačene u crno belu fotografiju, koja uvek treba da ima smisla, a naročito u ovom filmu, gde je služila da prikaže jedno doba, ali da i gledaoca distancira od priče. Pre nego što je počeo da snima sam film, Haneke je sa svojim kamermanom, Christian Bergerom, studirao crno bele filmove Ingmara Bergmana koje je uradio sa svojim fotografom Sven Nykvistom. Zato i nekoliko scena neverovatno podseća na Bergmanove filmove pedesetih godina, naročito scene na travi, pored vode i drveta. Utisak je izuzetan jer se na čas gledaoc prebacuje u film jednog sasvim drugačijeg senzibiliteta, da bi već u narednoj sceni utisak nestao.

Haneke je, naročito, išao na mračni i turobni izgled filma, zbog čega je okolina izgledala u polu mraku, osvetljena, bukvalno, samo stvarnim svetlom uljanih lampi i sveća. Bilo je i scena gde je posada bila primorana da se posluži veštačkim osvetljenjem, da bi senke u tim scenama kasnije, digitalnim putem, bile uklonjene.

Film je jedan snažan i potpuni utisak priče koja vas drži kao taoca. Nasilje u filmu, skoro izostavljeno iz scena, ostaje prisutno iz kadra u kadar, otežavajući gledanje filma. Dok je nasilje u filmovima „Funny Games“ i „Benny’s Video“ bilo udaljeno i dešavalo se „negde tamo“, izolovano, u „Das Weisse Band“ ono je tu, deo stvarnosti i našeg okruženja.

A pravi začin filma su deca. Posle ovakih mališana pogledati američke izazvalo bi mučninu i odbojnost. Ova decu su od filma napravila priču strave i užasa, a da nije bilo prikazane ni jedne scene strave i užasa.

Opčinjujuće je da je Haneke pričom koja se dešava između 1913. i 1914. godine, izneo komentar kuda se uputilo savremeno društvo Nemačke, ali je uspeo da pruži gledaocu i širu sliku o represiji i nasilju. Film je delimično priča o jednom delu istroje, ali i psihološka studija kako bolest u kući može dovesti do bolesti u društvu.

Kao i u svim Hanekeovim filmovima, reditelj ostavlja nama da donesemo krajnji sud. Ja sam svoj doneo, ali bi bilo vulgarno od mene da o tome ovde pišem, ako već sam reditelj nije želeo da ga javno iskaže na kraju filma. Lepo je popričati sa gledaocem i uporediti iskustva.

„Das Weisse Band“ nagrađen je Palmom za najbolji film godine, kao i Zlatnim Globusom. O nagađanjima zašto nije dobio nagradu Oskar ne treba pričati ovde, osim napomenuti da je postala sreća ne dobiti nagradu.

Žanr:Drama, Umetnički film, strava i užas
Godina:2009
Reziser:Michael Haneke
Producent:Stefan Arndt, Veit Heiduschka, Michael Katz, Margaret Ménégoz, Andrea Occhipinti
Scenario:Michael Haneke
Uloge:Christian Friedel, Ulrich Tukur, Josef Bierbichler
Uzrast:R
Award:Najbolji film (Kan) +
Studio:Wega Film, X Filme
Zemlja:Austrija
Website:sonyclassics.com/thewhiteribbon/
Jezik:Nemački
Trajanje:144 minuta
Podeli:



Preporucujemo

Those Who Wish me Dead (2021) - uskoro
Pickbox TV kanal postaje deo SBB programske šeme
Mortal Kombat (2021) (2021)
365 Days (365 dni) (2020) (2020)
U Sarajevu počelo snimanje novog filma Danisa Tanovića
Iz Marvelovog filmskog univerzuma dolaze novi bioskopski...
Oskari za Zemlju nomada, Frensis Makdormand, Entoni...
Stigao je trejler za treći deo horora Prizivanje zla
Veliko interesovanje publike za 49. FEST
Sutra počinje 49. Međunarodni filmski festival – FEST
Dobitnici Oskara premijerno na 49. FEST-u
Spilbergova “Priča sa zapadne strane”: Objavljen prvi...
Palić Film Festival - Dobitnik nagrade “Aleksandar...
Repertoar Cineplexx Niš bioskopa od 6. do 12. maja
Vanquish (2021) (2021)
U sredu 28. aprila počinje serijal tribina „Identitet...
Mračne, napete, hladne skandinavske serije vrhunske...
Repertoar Cineplexx Niš bioskopa od 29. aprila do 5. maja
Repertoar bioskopa Vilin Grad od 29. aprila do 5. maja
Emilija Klark u Marvelovoj Tajnoj invaziji
Repertoar bioskopa Cine Grand Delta Planet od 6. do 12. maja
Od tvorca serije La Casa de Papel: Sky Rojo zaludela svet
IZDVAJAMO SA FESTA: 5 FILMOVA SA RATNOM TEMATIKOM KOJE NE...
Peta sezona Krune neizvesna, niko neće da glumi princa
Porodični vikend u bioskopu Cine Grand Delta Planet 8. i...
Dekster se vraća na male ekrane
Nagrada publike na 43. Moskovskom filmskom festivalu...
Selekcija FEST Fokus na 49. Međunarodnom filmskom...
Patrik Dempsi o povratku u 'Uvod u anatomiju'
Gala program na 49. Međunarodnom filmskom festivalu - FEST