Deux jours, une nuit (2014)

Sandra, junakinja ove priče, dolazi u situaciju da njene kolege sa posla glasanjem biraju da li će ostati bez godišnjeg bonusa od 1000 evra ili nje kao kolege. Oni su većinom glasova izabrali bonus, ali Sandra uz pomoć prijateljice uspeva da nagovori šefa da se glasanje ponovi nakon vikenda. Tako ona ima dva dana da obiđe kolege sa posla i pokuša da ih ubedi da glasaju za njen ostanak na radnom mestu, a ne za bonus. Ovo je veoma depresivna situacija u kojoj se našla osoba koja se leči od depresije, ali Sandra pokušava da nađe snagu uz pomoć porodice, a u pohodu na glasove joj posebno pomaže muž.

Ovo je izrazito antikapitalistički film, jer prikazuje situaciju u kojoj su se našli Sandra i ostali radnici kao nametnutu, stvar sistema, višu silu poretka stvari. Radnici nisu sami izabrali da glasaju za pare ili za nju, Sandra ih nije dovela u tu situaciju, što tokom filma više puta i napominje. Isto tako, firma koja im je taj izbor nametnula je to uradila kako bi izdržala konkurenciju druge kineske kompanije. Ali glavni motiv u toj antikapitalističkoj tematici jeste motiv gubljenja i nestajanja čoveka i njegovog pretvaranja u proizvod, ili pak izjednačavanje sa njim. Sandra, koja se leči od depresije, oseća tu dehumanizaciju svoje egzistencije u sukobu sa korišću i profitom, i manjak empatije kod nekih. Ali, kako su radnici izabrali korist u odnosu na njen posao, tako i ona sada od njih pojedinačno traži žrtvu radi sopstvene koristi, pa se stvara sukob interesa na jednom nametnutom nivou. Ljudi se suočavaju sa gubitkom i teškim izborom nametnutim od strane neke više sile, te sa nevidljivim stvarnim uzrokom problema, i ostavljeni su, ni krivi ni dužni, da se okreću jedni protiv drugih. U razgovorima sa kolegama u vezi sa glasanjem Sandra nailazi na razne situacije i reagovanja koji ovaj film čine zanimljivim i napetim, posebno u iščekivanju glavnog ishoda, i u tim reakcijama se krije čitav jedan spektar u kom se očitavaju odnosi današnjeg društva.

Težak film, bez sumnje, posebno zato što Marion Kotijar čini da se veoma lako poistovetite sa njenim likom i saosećate sa njim, i tako osetite tu tešku dramu. Dakle, tu se možda i može uputiti manji prigovor braći Darden, rediteljima ovog filma koji su inače uradili odličan posao, da su mogli malo da rasterete film, nakratko prebacujući fokus sa Sandre s vremena na vreme, čisto da bi publika došla do daha od teške drame Sandrinog lika, koju je Marion, suptilnošću u svom performansu, veoma vešto uspela da učini prihvatljivom.

Odličnu ideju i veoma dobro napisan scenario kvare samo neki momenti koji su, po meni, prenaglašeni, ili su čak i višak. Ne smem da napišem na šta mislim, jer bi to bio spojler; reći ću samo da je na Sandrin lik bačeno previše toga da bi se taj sadržaj razradio i pravilno uspostavio u 90 minuta trajanja ovog filma. Razumeo sam poentu tog tereta, pa to ne uzimam previše za zlo, a i, ponovo, Marion je učinila taj lik veoma uverljivim, pa je tako izvukla neke neispeglane momente ovog generalno fenomenalnog filma.

Tematski, ovaj film vuče korene iz italijanskog neorealizma koji veoma volim i cenim, pa mislim da će nam ako je to i sa vama slučaj osećanja prema ovom ostvarenju biti slična.

Ocena: 8/10

Autor: Nikola Bočkor (Punjeni paprikaš)