Dijalog za "Final Destination 74 part 7"

DIJALOG ZA „FINAL DESTINATION 74“

SCENA U KOMBIJU

NJIH PETORO

TRI DEVOJKE, DVA MOMKA

BELKINJA, AZIJATKINJA, CRNKINJA, MEKSIKANAC I INDIJANAC

Otkrivaju da su svi izbegli smrt i pre nego je radnja filma započela.

Devojka 1: Bože...

Devojka 2: Šta je bilo? Meri En Mari, reci nam! Vidim da si se setila nečega! Meri En Mari!

Devojka 1: Prošle godine... posetila sam Vranje.

Momak 1: Vranje? Gospode, i ja sam bio u Vranju.

Devojka 3: Meri En Mari, šta se dogodilo u Vranju?

Devojka 1: (odmahne glavom u neverici) Adrijan i ja smo tražili tu antikvarnicu...

Devojka 2: O, ne...

Momak 2: Elizabet Bet, šta se desilo? Skroz si prebledela, jedva da te prepoznajem.

Devojka 2: I ja sam tražila antikvarnicu u Rumi prošle godine. Dečko sa kojim sam bila bio mi je momak tada. Nismo se nešto intenzivno viđali; roditelji su nam se poznavali, pa smo se preko njih upoznali i mi na jednoj večeri, neka porodična zabave, znate one na koje mislim. Nisam mogla da verujem da postoji tako šašav lik. Ljubitelj kokaina, kolekcionar pornografskih filmova tridesetih godina prošlog veka, mladi goran, uzgajivač jakova, inspicijent. Bila sam mu prva. I on se zvao... Adrijan.

Devojka 3: Ne! To je nemoguće!

Momak2: (zaprepašćeno stavlja ruku preko usta) Vi onda dobro znate šta se dešava? Znate ko je sledeći. Ja.

Devojka 1: Ali zašto ti? To je ludo! To nema smisla!

Momak 2: Ima, Meri En Mari, ima potpunog smisla. Sada sve ima smisla. Jer moje ime je Adrijan.

Momak 1: Ne! Ja u to ne verujem! To je nemoguće!

Momak 2: U redu je, Entoni Džo, sada je sve u redu.

Devojka 3: Ne! Ništa nije u redu! Ja ništa ne razumem! Kuda mi idemo? I gde su moje manžetne?

Devojka 2: Lili Rouz... Adrijan je...

Devojka 3: Adrijan je šta? Adrijane! Šta se ovo dešava, Meri En Elizabet?

Momak 1: Kada je Adrijan imao šest godina otkrio je da su njegovi roditelji planinske koze.

Devojka 3: Ne, to je nemoguće!

Momak 2: Istina je, Lili Rouz. Kako šest godina nisam video nikoga osim svojih roditelja mislio sam da su oni moji roditelji, a oni da sam ja njihov sin.

Devojka 3: Ali, ogledalo Adrijane? Porodične fotografije?

Momak 2: Živeli smo u katunu bez ogledala. Albumi sa fotografijama bili su nam obroci. Otac mi je bio strog; mnogo godina kasnije saznao sam da me nije želeo. Zlostavljao me je. Majka mi je bila meka, sušičava, jurudiva. Ni mene ne bi bilo da me nije pronašla pored građevinske konstrukcije firme „IpotekTek“. Izgubila je prednje noge dok je sa mnom u zubima bežala. Tek kada sam sa šest godina video vajarsko delo nekog evropskog umetnika shvatio sam kako izgleda porodica, ali bilo je kasno. Zavoleo sam ih. Ta skulptura, u antikvarnici moga oca...

Devojka 1: Gospode... antikvarnica!

Devojka 2: Meri En Mari, jesi li dobro?

Devojka 1: (nastavlja da vozi dok govori gledajući u sve njih) Zar ne vidite? Bože, kako smo samo glupi. Kako sam samo toliko obnevidela?

Devojka 3: Meri En Mari, plašiš me.

Momak 2: Meri En Mari, reci nam! Šta si shvatila? Ti znaš nešto što mi ne znamo!

Devojka 1: Zar ne shvatate? Vranje, Adrijan, album sa slikama, koze, antikvarnica, vajarstvo delo nepoznantog evropskog autora... šest. A nas petoro.

Momak 2: Gospode, sada je sve jasno.

Devojka 3: Plašite me.

Momak 1: Sledeći koji će nastradati je...

Devojka 1: Ne, to je nemoguće!

Momak 1: ... je... Lili Rouz.

Devojka 1: Ne!

Devojka 3: Ali zašto baš ja? Ja nikada turistički nisam obišla Vranje!

Devojka 2: Lili Rouz... a razmena studenata? Lani?

Devojka 1: To je nemoguće.

Momak 2: Ali ja znam nešto što niko od nas ne zna.

Devojka 3: Šta? Za ime Boga, šta? Govori, nestrpljivi smo!

Momak 2: Znam kako da...

Devojka 1: Samo da stignemo na vreme.

Devojka 2: To je nemoguće!

Devojka 3: Bože.