Dogtooth (Kynodontas) (2009)

Ovako.

Teško je reći za neki film da je „neverovatan“, još teže danas reći za neki film da je „neverovatan“, ali „Doogtooth“ Yorgosa Lanthimosa jeste „neverovatan“ u pravoj smisli te reči.

Kada je kinamatografija započela, publici su bila ponuđena dva diametralno suprotna iskustva. Braća Lumiere beležili su tačno ono što se dešavalo ispred kamere. Njihov savremenik, Louis Feuillade, stvarao je filmske fantazije. Vremenom je došlo do pretapanja jednog u drugo, kao što se i često u životu dešava, uz pomoć naših roditelja, duhovnih savetnika, političkih vođa. Te teme su učestalo postajale i same teme filmova.

Na primer, u filmu „Situation Hopeless… But Not Serious“ (prema noveli Roberta Shaw'a „The Hiding Place“), dvojica pilota britanske avijacije oboreni su iznad Nemačke tokom rata koji su potom skrivani u podrumu od strane dobroćudnog čikice koji ih je uveravao da rat traje i tokom pedesetih godina. U

Hugh Wilsonovom „Blast From the Past“, lujka od naučnika Christopher Walken i njegova trudna žena Sissy Spacek skrivaju se u nuklearnom skloništu tokom kubanske krize 1962-e gde podižu svog sina Adama koji tek u novom milenijumu saznaje za spoljašni svet.

Ti filmovi mogu da padnu na pamet dok se gleda „Dogtooth“, ali se briljantnost, uznemirenost, zastrašujuća duhovitost koju je izneo Grčki reditelj Yorgos Lanthimos ne može porediti ni sa jednim skorašnjim delom. Sasvim opravdano je dobio 2009. nagradu u Kanu za najbolji film.

Početak filma je varljiv jer kreće sa prijatnim prikazom anonimne srednje klase, domaćinstva sa privlačnim svetloputim mladićem i dve devojke prijatnog izgleda koji su usredsređeni na jezičke vežbe, učeći izvorne reči slušajući magnetofon.

Tu prestaje svaka normalnost filma.

Reči koje uče, kao „auto put“ imaju značeje „povetarca“, „izlet“ je „materijal za poliranje poda“, itd. Lingvistička percepcija sveta je deformisana i preko nje otkrivamo da su svi u potpunoj otuđenosti od sveta, zatvoreni u njihovom u kojem gospodari sredovečni biznismen sa svojom pasivnom, polumrtvom ženom. Ubrzo shvatamo da osim oca niko ne napušta dom.

Kadrovi njihovih porodičnih snimaka koji dominiraju njihovim malim ekranima, izmeštene vrcave reči Sinatrine pesme „Come Fly With Me“ u porodične, predstavljanje aviona koji lete iznad prostranog dvorišta kao igračke lede osmehe gledaocima. Ako ste ljubitelj mačaka osetićete se poraženim u sceni sa jednom, iako je je jedna od urnebesnijih u filmu.

U priči postoji i prekretnica a ona je lepa Kristina koju otac dovodi. Sa njom ulazi i spoljašni svet preko VHS kopija filmova „Rocky“ i „Jaws.“ U filmu se nalazi jedna od najbrutalnijih scena koju sam skoro video a ona dolazi kao proizvod VHS filmova i tiče se samog naziva filma. Scena je briljantna ma koliko bila uznemiravajuća i mučna za gledanje. Kamera ne beži od nje a šok koji ostavlja gledaocu očekuje od njega potpunu pažnju.

Lanthimosova režija je jednostvna u u tome je njegova veličina. Pravolinijska je, ništa ne smeta kretanju. I tako treba jer u filmu sve treba da se čini i odiše svakodnevnošću. Ali što su stvari jednostavnije tim je veći šok gledaocu baš iz razloga što ne postoji akcentovanje kamere i reditelja. Ako bi se priča o otkriću austrijskog roditelja Josefa Fritzla ekranizovala verujem da bi Lanthimos sasvim pogodio taj važni prividni ton normalnosti. Očito je da je afera Fritzlom uticala dobrim delom na scenario „Dogtooth-a“.

Film uspešno ostavlja utisak da ispod svake dobre i loše namere, što je vrlo retko temeljno ispitano, gviri, u svakom društvu, želja da se kontrolišu uverenje i shvatanje mladih ljudi. To se može videti u naivnim očekivanjima poklona od Deda Mraza i učenju eufemizma za fizičke funkcije „ripnulo“, „pače“ i „ribica“, do ulivanja verskih uverenja, društvenih odnosa i tabua koji ostaju doživotno u svesti deteta.

Samo prividno jednostavan, kao što su i svi veliki filmovi u istoriji kinematografije, „Dogtooth“ ostavlja prostora za razmišljanje o okruženju i ljudima koje površno poznajemo. Ambivalentan kraj je nešto o čemu možete sa nekim popričati ali je, na kraju, samo jedan završetak realan. Ipak je to gepek, i ne, u ovom slučaju „gepek“ ne znači „mali žuti cvet“, kako bi mogao da zvuči u njihovom porodičnom okruženju, već je pravi gepek sa mehanikom u njemu. Ako niste odgledali film sigurno vam neće biti jasno o čemu pričam. Onaj ko ga je odgledao shvatiće.

Tako.