Drive (2011)

Junak ovog filma je bezimen. U odjavnoj špici stoji DRIVER. I to je sve što treba o njemu da znamo.

Dobitnik kanske nagrade za najbolju režiju, „Drive“ jeste film koji izgleda urađen sa post modernim stilom. Ali stil ne čini žanr a ovde imamo problem sa žanrom. Da li je triler u pitanju? Ljubavna priča? Film otimačine? Ili medli svih navedenih? Iskreno, jedno sa drugim nije najbolje uklopljeno.

U filmu ima jako malo dijaloga, što je zapravo uspešno preneseno iz knjige koja je takođe sa minimum razgovora. Većina prizora razrešava se preko kamere i muzikom koja kao da je izašla iz 1985-e godine.

Rayan Gosling može da posluži u ovom filmu ali je film mogao da bude i bez njega i sa bilo kojim drugim glumcem u ulozi Vozača. Sve što on radi u filmu je da govori jako tiho i podseća na mladog Christopha Waltza. Takođe, veliki deo vremena lomi prste na rukama.

Kao majka, Mulliganova je podnošljiva, Brooks, poznat kao komičar sedamdesetih godina, je pristojan u ulozi nitkova filma. Perlman je, začudo, uspeo da iznese malo sofisticiranijeg nitkova ovog puta i da ne urla u svakom kadru filma.

Ostaje da je nejasno šta je reditelj Refin želeo da ispriča ovim filmom. Ima tu finih scena potera – ako vas one uzbuđuju – neke podsećaju na radove Petera Yatesa (“Bullitt”) ili Williama Friedkina (“The French Connection.”) Ali previše je nepotrebnih krupnih kadrova sa tom ljigavom muzikom iz sredine osamdesetih – možda omaž Johnu Hughesu? I preterana je količina krvi u filmu - možda Quentin Tarantino? Što je uvek minus.

Renf zna da rukuje kamerom, ali je iznenađujuće da je dobitnik nagrade u Kanu ako se uzmu ostali reditelji u konkurenciji ove godine, jer znanje rukovanjem kamere ne znači i uspešan konačni rezultat. Ipak, usporenih snimaka akcione sekvence i galoni krivi ne mogu da učine film dobrim. U najmanju ruku, privući će određenu grupu gledaoca. A njih će možda zadovoljiti.