Elvis (2022)

Pričajući priču o Elvis Presley-u, preteranom, blistavom „Kralјu rokenrola“ koji je postao kultna ikona i sastavni deo istorije muzike, na papiru ima savršenog smisla staviti Baz Luhrmann-a da kontroliše takvu priču. U filmovima kao što je Moulin Rouge!, William Shakespeare-ov Romeo + Juliet, i najskorije, The Great Gatsby iz 2013. Luhrmann voli snažno da pritisne gas i ignoriše kočnice, sa razmetlјivim i upadlјivim stilom koji sebi često dozvolјava da bude zvezda šou-a. Ponekad ovaj stil funkcioniše - kao kada istražuje dekadentno iskustvo francuskog noćnog kluba ili atmosferu zabave milionera koji pokušava da privuče pažnju davno izgublјene lјubavi - ali u istraživanju života prave osobe, osobe sa stvarnim pitanjima, problemima i slojevima, Luhrmann ne zna kako da predstavi složenost stvarnog života. Sa Luhrmann-ovim filmovima, on skoro uvek želi da stvori ekstravagantnu bajku, i dok taj pristup tonski uglavnom ima smisla sa Presley-evim životom, Luhrmann-ov muzički biografski film Elvis postaje više stilski nego sadržaj.

Radnja filma ’Elvis’ prati uspone i padove legendarnog pevača očima njegovog menadžera pukovnika Toma Parkera (Tom Henks). Parker pokreće Elvisa izjavlјujući da on nije ubio Elvisa, on ga je napravio. Parker rano kaže da nije važno ako uradiš deset gluposti, sve dok uradiš jedno pametno, a čini se da Luhrmann ima ovaj pristup i ovoj priči. Od početnih trenutaka, Elvis (sa scenarijom od strane Luhrmanna, Sema Bromella, Craig Pearcea i Jeremy Donera) se oseća kao hiper-upadlјiva recitacija Wikipedia istorije Presleya, pogađajući glavne note koje treba istražiti u ovoj priči, ulepšavajući više pozorišnih aspekata ove priče, i uglavnom izbegavajući komplikovane aspekte Elvis-ovog života. Postoje trenuci u kojima se Elvis približava nivoima biografske parodije u stilu Walk Harda, dok lik nudi Presleyeve lekove, ili kada žene dolaze i odlaze u njegovom životu, ali Luhrmann leti kroz ovu priču prebrzo da bi privukao previše pažnje na te momente.

Luhrmann pretvara priču o Elvisu u njegovu sopstvenu bajku, sa zlobnim Parkerom koji manipuliše Elvis Presleyem (Austin Butler). Sa Hanksom pod apsurdnom protetikom i još apsurdnijim akcentom, Elvis se povremeno čini kao Luhrman koji pokušava da skoro da ponovo stvori Satin-Zidler-ovu dinamiku iz Moulin Rouge! sa Parkerom i Presleyem. Parker je šoumen koji će učiniti sve što je potrebno da dovede njegovu zvezdu na scenu, uvek igrajuči na kartu da ispuni njegove želјe, bez obzira na to koliko to šteti talentu. Luhrmann centralizuje priču o Elvisu oko ove dinamike, koja se brzo ponavlјa, jer Parker pokušava da uradi ono što će da mu zaradi najviše novca, dok Presley ide sa njegovim srcem i muzikom koju voli, i napreduje zbog toga - a ne Parkerovih ideja.

Hanksov Parker je više lik Saturday Night Live nego stvarna izvedba - još jedna mana u Luhrmannovom bombastičnom pristupu ovom materijalu. Parker nije ništa drugo do pijavica, a zaroniti dublјe u Parkerovu prošlost ili njegove karnevalske ludorije ne bi išlo sa Luhrmannom. Međutim, spasonosna milost Elvisa je Butlerovo očaravajuće izvođenje. Batler je u stanju da pokaže koliko je Elvis bio uticajan tokom njegove karijere kroz čin nastupa na sceni. Elvis istražuje kako je Presley često bio samo njegov kada je imao publiku, i kao Elvis, Batler oživlјava kada je stavlјen u centar pažnje. Batler uspeva da se pobrine da njegovo viđenje Elvisa ne padne u satiru - težak zadatak - i da uđe u srž onoga što je u to vreme opterećivalo Elvisovo srce i um. Od nervoznog klinca koji se plaši da se popne na malu scenu, do Elvisa kasnije u njegovom životu koji još uvek daje sve od sebe pre smrti u mladosti, Batler kroz ovu ulogu zakucava svaki aspekt Presleyevog života.

Ali u celom Elvisu, Presley se naziva više atrakcijom sporednih emisija nego umetnikom, a Luhrmannov pristup svakako se čini kao da se slaže sa ovom procenom. Za većinu Elvisa, sama muzika je skoro irelevantna, a čin performansa zauzima centralno mesto. Luhrmannova režija izgleda kao da pripada karnevalskoj zabavi - uvek u pokretu, leti i skreće pažnju na sebe, čin koji gotovo deluje kao pogrešno usmerenje za razliku od načina da se pobolјša ova priča: Držite oči na fensi trikovima, dok mi odvlačimo pažnju od toga koliko je Elvis prečesto jednodimenzionalan. Luhrmann stalno balansira između pokazivanja njegove režije ili pogrešnog rukovanja zamornim muzičkim biografskim klišeima. Na primer, dok Presleyev život počinje da se ruši oko njega, Luhrmann zna da ne može da se osloni na njegovu uobičajenu vreću trikova, i umesto toga, drži se za glumce, dok ovim scenama dodaje zvučnu podlogu od saharinskih žica, pokušavajući da motiviše publiku ka emocijama. Luhrmann nije poznat po njegovoj taktičnosti ili nijansama - i to se često savršeno uklapa u njegove druge priče koje trguju bombastičnim - ali kada Elvis treba da se smiri i fokusira na prave lјudske emocije, Luhrmann ne zna kako da se obuzda.

Luhrmannov stil je takođe anahron u odnosu na grešku. A opet, nešto kao ambijent žurke u Moulin Rouge! ili The Great Gatsby omogućava da se različite epohe muzike kombinuju i prepliću na zabavne načine, kod Elvisa, to je skoro smešno. Hip-hop trešti na ulicama Beale Street u Memfisu, dok je jedan od Presleyevih trenutaka neizvesnosti praćen mešavinom pesama „Toxic” Britney Spears i Backstreet Boys. U određenom trenutku, Luhrmannovi pokušaji da ubaci moderne pop reference u prošlost su smešni, kao kada Presley kaže „Žao mi je, gospođo Džekson“ nakon smrti Mahalia Jackson. U svetu koji je stvorio Luhrmann, svi ovi elementi bi mogli da budu sjajno zabavni, ali u priči koja bi trebalo da bude zasnovana na nekoj stvarnosti, deluje kao nepromišlјeno i glupo.

Ali uprkos svim njegovim manama i upitnim izborima, Luhrmannovi filmovi su spektakl koje treba videti da bi se verovalo. Luhrmannov veoma izrazit stil ponekad može da se oseća kao dašak svežeg vazduha, posebno kada je umotan oko standardnih biografskih tropa. Ipak, nakon adrenalinske navale na početku, teško je održati tu energiju tokom 160 minuta Elvisa. U poslednjim trenucima Elvisa, Luhrmann prelazi sa Batlerovog prikaza Elvisa na stvarni snimak Kralјa rokenrola, i oseća se kao dašak svežeg vazduha. To je kao da pijete Skittles dva i po sata, a zatim dobijete povrće. I dok Luhrmann može da da sve od sebe da ponovo stvori blistavu, neprestanu prirodu Presleyevog života, u tim poslednjim trenucima, lako je uočiti da Elvisu nedostaje težina koju ovaj pravi snimak beleži. To je ono malo supstance koje podseća na to koliko su prethodni sati stila bili prazni.